202/365, subota, 21. srpnja 2001.

Kad budem imao 40 (mali fantastični igrokaz)

Tata... tata... TATA!
- Daj, šta ti je, šta me budiš tako rano?
- Moram u školu, mama je rekla da ćeš mi spremiti doručak.
- (sebi u bradu) Kakav doručak, k’o da je meni netko davao doručak prije škole... (glasnije) Isusa ti, nije još ni osam, jesam ti rekao da ću oslijepiti ako me uhvati ovo rano jutarnje sunce?
- Ma daj, tata, uvijek isto pričaš. Kako se mama diže rano?
- Eh, da je meni bit’ ko tvoja mama – ona radi od 8 do 3 svaki dan i onda je mirna. A ja ti se nikad ne odmaram, stalno moram nešto smišljati. Nemaš pojma koliko je to naporno. Još kad mi ti dođeš sa svojom lektirom...
- Moram ići, zakasnit ću. Oćeš bit doma kad dođem?
- Di ćeš, vidi je, nisi ni pojela... (viče za njom) Pokupi brata u vrtiću, mama ti danas ostaje kasnije na poslu (samo za sebe) a ja bi mogao i dovršiti tu jebenu priču...

Dva sata kasnije, na plaži:
- Evala, šjor, kakvo je more danas?
- Odlično, nikad bolje, najveći je gušt sada kad još nema nikoga. Već si donija makijato, svaka čast.
- A vi svaki dan ovako?
- Nego šta, spremam se za maraton, ove godine nema zajebancije.
- Kako vas puste s posla?
- Jebiga, sam se pustim, kad mi žena ode radit’ a klinci u školu i vrtić, ili pišem ili plivam.
- Dobru ženu onda imate...
- Najbolju, prijatelju. Bio bi budala kad bi se žalio. A i ti nemaš šta kukat, ove mlade su svake godine sve bolje. I tako već dvadeset godina...
- E, još da osvojimo naslov prvaka dogodine...
- Bogami, krajnje je vrijeme. Daj mi donesi novine, molim te. Da vidim koji je danas dan.