144/365, četvrtak, 24. svibnja 2001.

Zločin i kazna

O Povodom nedavno objavljene vijesti o tome kako građani Srbije u velikom postotku niječu srpske ratne zločine (pogledajte naslovnicu Monitora za utorak 22-i), javio nam se anonimni čitatelj iz Srbije da pojasni neke stvari. Evo dijela njegovog maila, vrlo je zanimljiv.

"Srbi redovno gledaju o srpskim ratnim zločinima već skoro 8 meseci na B92 svakog petka (čini mi se). Od 20 časova idu strane i domaće emisije o ratnim zločinima koje su Srbi počinili i kako im se sudilo... Neke TV stanice su uspele da pronađu i poneku korisnu stvar kojom bi narod trebao biti informisan pored ispiranja mozga ponovo RTS-om i turbo-folkom preko PINKA (što ne srušiše taj pink do kraja kad su ga već gađali...). Rekao bih da je samo postojanje emisija domaće produkcije o ratnim zločinima koje su Srbi učinili ogroman korak, nisam čuo da Hrvati imaju tako nešto ili da se usuđuju da priznaju takve stvari... S druge strane ne sećam se da sam ikad čuo da su Nemci radili emisiju o logorima iz drugog svetskog rata i time informisali svoju javnost, čak se nisu usuđivali (bar do poslednjih par godina) i da spominju drugi svetski rat a kamoli zločine koje su počinili... Opet, s neke druge strane ljudi koji su nekoga tamo izgubili (ja bar jesam...) nikad neće zaboraviti takve stvari, neki neće ni oprostiti, ja mogu da oprostim al' je samo pitanje kome? Običnom Hrvatu koji je sedeo kući ne znajući ni sam šta se zaista tamo dešava? Isto važi i obratno! Mislim da bi na kraju oproštaj bio kranje lak, i jedne i druge strane trebaju priznati zločine, i jedni i drugi trebaju kazniti krive i to sami svoje a ne pred nekim tamo stranim sudom, najveća kazna za krive bi bila da budu osuđeni od strane svojih i možda najbolja lekcija za buduće naraštaje da se tako nešto ne ponovi (jer time znaju da za takav zločin neće dobiti podršku niti će se provući igde sa time)... Bar bi posle toga bilo mnogo lakše, bar delu ljudi, da pronađe u srcu imalo nade i dobrote i oprosti.

Čitao sam negde kako je neko jadno dete razvilo takav kompleks da je na kraju zbog tog kompleksa doživelo ne znam kakvu nesreću u nekom gradiću u Hrvatskoj... Dete je bilo Srbin, a sva deca u školi su ga ismevala, tukla što je Srbin, dete je zapalo u ko zna kakve depresije... Ne mogu da verujem da se tamo takve stvari dešavaju... Čak znam jednog klinca koji je izbegao iz Hrvatske skroz van sebe, proživeo ko zna kakve batine i šta sve ne samo zato što je Srbin... Takve priče su za mene apsolutno neverovatne, jer i sam imam prijatelja koji su Hrvati i mogu reći da nikad nisam obraćao neku pažnju, niti je bilo ko pravio ikakve probleme, time što su Hrvati... Čak imam i rodbine... Ni sam čak i ne verujem niti mogu da poverujem u te priče.

Na samom kraju ni sam ne znam zašto sve ovo pišem, čak ne znam ni kome ovo pisem ;))), valjda sam imao neku želju da nekom kažem da nije sve tako kao što izgleda i da trebaju da paze kome veruju, da veruju samo u očigledne činjenice i ne budu zavarani ili zavađeni nekim glupim razlozima ili još glupljim ljudima. ;) da veruju u sebe i dobrotu a ne u osuđivanje..."

Ja neću reagirati jer znam da vi hoćete. Da vidimo kako izgleda taj dijalog danas...