319/365, četvrtak, 15. studeni 2001.

Pucanje

Opće prihvaćena činjenica jest da sam puk’o. Neki dan dvoje prijatelja, jedan stari i jedan novi, pričaju o meni kao da nisam tu.

- I kako mu ide? - pita jedan, misleći na ovu našu malu kolumnu.

- Loše. Gotov je.

Stvarno, sreća da se bliži kraj. Postao sam predmet sažaljenja. Oni koji mi nisu toliko bliski me sažaljevaju, ovi bliži misle da sam poludio i da sa mnom ne treba imati posla. Potpuno su u pravu. Svi do jednoga.

Kako sam upravo u špici dovršavanja rukopisa za 365 knjigu (usput, ako vam pada na pamet neki zgodni podnaslov, javite), današnji je plan bio izvući se na neku jeftinu cirkularnu foru. Ali, savjest mi jutros nije potpuno potisnuta, pa ne mogu od srama. Zamišljam sebe kako čitam nekog svaki dan i onda mi on pukne neki loš, usmrđeni vic. Baš bez veze. Sreća moja da ste vi dobro odgojena, tolerantna i strpljiva publika.

Knjige će, dakle, biti. Još za ove božićne blagdane. Jedna briga oko shoppinga manje. Bar ja znam što ću pokloniti nekim ljudima. Je li tako sa svim profesijama - poklanjaju li stolari, pekari, strojobravari, inžinjeri brodogradnje bližnjima plodove svog rada? Kad Tomo Šokota dođe doma za Božić, zabije li pet komada na male branke u dvorištu? Poklanja li porno glumica suprugu jedno revijalno pušenje? Nisu li pisci osobito tašta i patetična skupina ljudi? A ja još nisam ni pisac nego sitni novinarčić. Bijedno.

Danas završavam ranije. Tko mi što može? Kad sam puk’o.