Postmodernizam na djelu
Zašto Beograd ne kuži Pipse? Studija slučaja u (najmanje) pet razloga
Pipsi su nastali, tj. postali diskografski prepoznatljivi tokom Domovinskog rata, u vremenu kada su jedino E.T., Magazin i Džiboni mogli da prođu kulturne pseudosankcije. Bilo ko, iz ovih krajeva, da je čuo njihov prvi veliki hit „Dinamo ja volim” (992) i kozerski trapavi pank prvog albuma „Shimpoo Pimpoo” (1993), mogao je da ih stavi u isti koš sa Psihomodo popom, i pogotovo sa beogradskim bendom Roze poze koji je postao poznat po fudbalskoj tematici („Daj gol”). Arogantni frontmen? To nama bar nije strano, Zoran Kostić Cane je patrijarh ovakvog stava, a sem toga ne moraju svi da budu Bajaga. A nije bilo ni hit potencijala Srđana Sahera koji bi smekšao većinsku publiku. Osamdesetih je postojao prećutni konsenzus da smo mi ovde u Beogradu obožavali punokrvni, žestok pop zvuk zagrebačkog novog vala (Film, Haustor…), dok su u Zagrebu obožavali beogradske bendove koji se poigravaju formom i stilom. Tako da su Idoli i Električni orgazam bili popularniji tamo nego ovde.
Zašto Beograd ne kuži Pipse? Iz sebičnih razloga, možda je tako i bolje, jer ugodno je imati omiljeni bend, gde ćemo svi na koncertu klimnuti glavom jedno drugom. A verovatno je i jako teško uživati u sentimentalnoj povesti i flagrantnim pesmama koje peva i pripoveda neko ko arlekinski ume da svoje očigledno negodovanje „zašto sam tu gde jesam i zašto su ovi tu gde jesu” pretvori u zavodljivu transcendenciju tananih emocija i širokih refrena. Velike Priče
