Od kada su ukinute interne mjere da je za kino-predstavu potrebno najmanje petero gledatelja, sve više sam u prilici da sam uživam u najboljim filmovima s repertoara, bez bojazni da će mi netko čitavu predstavu ružiti s kartonskim kutijama i glasno krckati kokicama. U poziciji smo da gledamo ‘svoju’ kinopredstavu, kojoj još samo viski nedostaje za pravu, titovsko ekskluzivnu projekciju. Slične su okolnosti i za druge kulturne manifestacije: što je program bolji, suvremeniji i ‘teži’ to je i publike manje. Ne ističem to da bi naglasio neku svoju elitističku poziciju ili zazor od ‘popularnih’ sadržaja. Naravno, neoliberalni koncept kulturne politike sve će više nastojati takve modernije, ekskluzivnije i avangardnije programe reducirati ili ih stavljati u izdvojene niše ‘alternativne kulture’, eksperimentalnih centara, avangardnih klubova, art kina… S druge strane, da bi ‘opravdale’ svoje postojanje kulturne institucije sve više pribjegavaju populističkim programima sumnjive kvalitete: doista, nema ‘krize publike’ kada su na programima blokbasteri, stand-up komedije, kazališni ‘humoristički’ čušpajzi… Marijan Špoljar za Glas Podravine.