Kanadski glumac Christopher Plummer, najpoznatiji po ulozi u filmu ‘Moje pjesme, moji snovi’, umro je u dobi od 91 godine. Filmovi koji su ga obilježili su bili i ‘Pad Rimskog Carstva’, ‘Noć generala’, ‘Čovjek koji je htio biti kralj’, ‘Ptice umiru pjevajući’ i ‘Početnici’, za koji je dobio i Oscara.
Glavna uloga u mjuziklu ‘Moje pjesme moji snovi’ (1965) Plummera će pretvoriti u prepoznatljivu zvijezdu. Film je postao srcedrapateljni evergrin, usadio se u opću kulturu makar i kao predmet poruge, zaradio je silne novce i dva najvažnija Oscara: za film i režiju. Sam Plummer je, međutim, o filmu govorio s podsmijehom. Nije mu se sviđalo što su ga u pjevanim dijelovima nahsinkronizirali, smatrao je da je film bedast, a vlastitu ulogu u njemu glupavom – piše Jurica Pavičić i dodaje – sve ostalo Plummerovo bilo je bolje.
“Atom Egoyan je zaslužio priznanje zbog izbegavanja zamki patetike, zbog čega je Remember sasvim dobar i čak efektan film. Nema ‘flashback’ scena u logorima i nema perverznog užitka u ljudskoj fizičkoj patnji. Nema udvaranja filmskom establishmentu. Nema potrebe za izvlačenjem suza, jer ni prizori koje vidimo u vremenu ‘sada i ovde’ nisu nimalo veseli sami po sebi. Naime, zločin po definiciji ne pogađa samo žrtvu, već utiče i na počinioca, deformira ga i trajno mu smanjuje ljudskost, a sa krivicom nije nimalo lako živeti, bilo da je ona plod zablude ili oportunizma”, piše Marko Stojiljković. Monitor
Holokaust ne samo da je savršeno legitimna filmska tema koja se, nažalost, često izrabljuje kroz “festivale suza” i patetiku u lovu na nagrade, nego je tema koja je važna za celo čovečanstvo. Za našu humanost je od neobične važnosti da taj monstruozni masovni zločin nikad ne zaboravimo i da ne dozvolimo da se ponovi. Naravno, to je mnogo lakše reći nego učiniti: od kraja Drugog svetskog rata prošlo je 70 godina, a iako su sačuvani zapisi, oni su podložni muljanju, izvrtanju i falsifikatima. Jedni će taj zločin koristiti kao univerzalni izgovor za bilo šta, drugi će ga pokušati relativizirati iz svojih sebičnih razloga.
A biologija je neumoljiva, i poslednji živi svedoci sa obe strane, jedan po jedan, polako umiru.
U ovom svetlu, nisam baš siguran kako gledati čak i na suđenje tim nekim starcima koji su u mladosti počinili strašne zločine. Slažem se da treba poslati poruku kako takav zločin ne zastareva i da bi bilo sramotno da se neko izvuče od pravde, ali opet nisam siguran koliko je moguće te starce na optuženičkim klupama, te tužne kese povezati sa strašnim ili makar banalno zlim nacistima kakvi su u mladosti bili. Hteli mi to ili ne, empatija prema nekom starom i nemoćnom je skoro instinktivna reakcija.
Ipak, Paolo Sorrentino je u svom prvencu na engleskom jeziku, This Must Be The Place (2012), ponudio zanimljivo filmsko rešenje ovog konflikta: ostarelog nacistu ne jure specijalci u punoj ratnoj opremi, ne sude mu radno sposobne sudije, ne opsedaju ga dosadni novinari i gnevni građani, nego ga juri slično star, nadrkan i limitirano sposoban “detektiv” koji je i sam senka nekadašnje moći potpomognut sa protagonistom filma, rock-zvezdom u opasnoj krizi identiteta i sa minimalnim dodirom sa realnošću. Moja draga prijateljica Jelena je napisala tekst na FAK-u i podsetila me koliko je, i pored bizarnosti premise, to dobar film i zašto mi je toliko drag.
Taj film i taj tekst su mi i sada poslužili kao uvod u Remember, novi film Atoma Egoyana koji se zasniva na sličnoj, u neku ruku radikaliziranoj premisi. Umesto dvojice delimično sposobnih i motiviranih lovaca, sada ne manjka motivacije, njihov cilj je pronaći i presuditi čoveku koji se (sada) zove Rudy Kurlander, a koji je pobio njihove familije u Auschwitzu.
Ali se zato od dvojice “lovaca” može sastaviti samo jedan donekle sposoban. Max Rosenbaum (Landau) je mentalno priseban da može isplanirati misiju i nekadašnji je aktivni saradnik Centra Simon Wiesenthal, ali je nepokretan, pa realizacija potpuno ovisi o Zevu Gutmanu (Plummer), čoveku koji je dementan i koji svaki put iznova otkriva da mu je supruga umrla, ali barem može hodati. Koliko može jedan devedesetogodišnjak, recimo to tako.
Njemu je Max ostavio pismo sa adresama potencijalnih sumnjivaca, uputama (kupi pištolj, takav i takav, križaj ono što obaviš), hotelima gde odsesti i nešto novca za poduhvat. U trenucima prisebnosti, Zev čak ima i onu dozu praktičnosti da napiše na ruci da pročita pismo, za slučaj da se ponovo izgubi. Inače, osim slabijeg psiho-fizičkog stanja, Zev je idealan kandidat za zadatak: nikad niko neće posumnjati na starca, čak ni kad sa sobom vuče pištolj.
Njegova potraga, kako to obično biva u ovakvim filmovima, ne teče nimalo glatko. Prvi Kurlander (Ganz) jeste zaista bio nemački vojnik i služio je u ratu, ali u Africi. Drugi (Lieven) je zaista bio u Auschwitzu, ali kao zatvorenik. Treći je umro, ali njegov sin (Norris) poziva Zeva u kuću da pokaže očevu ratnu memorabiliju, iz čega nastaje sekvenca koja je jednako napeta, sa bučnom pozadinskom zvučnom shemom koja dolazi iz obližnjeg rudnika i pomalo asocira na ono što možemo čuti u filmu Son of Saul, smeštenom u logor, ali takođe i bizarna, pa ne znamo hoće li se završiti u suzama od smeha ili u suzama i krvi. A četvrti (Prochnow)… Pa neću vam baš sve odati, pogledajte film. E, da, dok traje Zevova potraga za zločincem, istovremeno je njegov zabrinuti sin (Czerny) pokrenuo potragu za njim…
Moram priznati, malo sam se pribojavao kako će Egoyan to izvesti. Prvo, scenario nije njegov, nego je delo debitanta čije se iskustvo u industriji zabave svodi na produkciju i casting za reality program. Drugo, Egoyan iza sebe ima ne baš sjajan niz filmova, i to uglavnom po tuđim scenarijima. Captive (2014) je bio jednostavno loše napisan, nemotiviran i na koncu bizaran. Devil’s Knot (2013) je zanimljivu premisu pretvorio u ravnu doku-dramu kakve gledamo na televiziji, a i Chloe (2009) pre toga je tek remake francuskog trilera. Međutim, nemojmo zaboraviti da Egoyan stoji iza izuzetnog The Sweet Hereafter (1999) i iza apsolutnog remek-dela i jednog od filmova koje ću pamtiti za ceo život, Exotice (1994).
Ako me pitate je li Egoyan ovde onaj stari, je li ovo još jedan primer njegovog majstorstva u slikanju ljudskih emocija, reći ću vam odmah da nije, odnosno da nije do kraja. Egoyan je ovde, osim u suptilnim detaljima, gotovo nevidljiv kao reditelj i to nije nužno loše, naročito kad njegovi glumci sijaju kao što to čini Plummer kroz ceo film, Landau u par scena i naročito Norris u svojoj epizodi za pamćenje. Bruno Ganz i Jürgen Prochnow su sakriveni pod elaboriranim maskama i njihove uloge su premale da pokažu šta sve znaju, ali su svejedno sasvim solidan dodatak. Remember, iako nije iznad tematski bliskog This Must Be The Place, je svakako bolji film od svega što je Egoyan snimio u poslednje vreme.
Istina, scenario je pomalo problematičan i vidi se da ga je radio debitant, ali ne i diletant. Benjaminu Augustu treba odati priznanje za hrabrost da dve standardne teme (holokaust i starost sa pratećim bolestima, posebno demencijom) spoji u jednu koherentnu priču zbog koje ćemo se malo zapitati. Opet, on se u svom scenariju dosta oslanja na opšta mesta i ona ponekad narušavaju kredibilitet filma. Primera radi, obrat, odnosno otkriće pred kraj možda nismo naslutili i to je svakako vrlo moćan momenat, ali ga August devalvira jednim standardnim postupkom, nepotrebnom rekapitualcijom, odnosno objašnjenjm onoga što smo upravo shvatili.
Egoyan je, pak, zaslužio priznanje zbog izbegavanja zamki patetike, zbog čega je Remember sasvim dobar i čak efektan film. Nema “flashback” scena u logorima i nema perverznog užitka u ljudskoj fizičkoj patnji. Nema udvaranja filmskom establishmentu.
Nema potrebe za izvlačenjem suza, jer ni prizori koje vidimo u vremenu “sada i ovde” nisu nimalo veseli sami po sebi. Naime, zločin po definiciji ne pogađa samo žrtvu, već utiče i na počinioca, deformira ga i trajno mu smanjuje ljudskost, a sa krivicom nije nimalo lako živeti, bilo da je ona plod zablude ili oportunizma. U svojim najboljim momentima, Remember je film i o tome. (7/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.