'Stranger in Paradise', ogledalo licemerja zaplašene Evrope - Monitor.hr
10.05.2017. (16:00)

‘Stranger in Paradise’, ogledalo licemerja zaplašene Evrope

Posle četiri internacionalno uspešna kratka dokumentarca, holandski reditelj Guido Hendrikx se javlja sa (prvim) dugim metrom Stranger in Paradise koji spaja dokumentarno sa fiktivnim, pristupajući temi takozvane izbegličke krize na originalan i provokativan način. Prodirući u suštinu bića Evropske Unije, on eksponira njen polarizovan stav prema ljudima koji u okviru sve neprobojnijih zidina tvrđave Evropa traže utočište. Hendrikx nema strah od istine što je jasno od njegovog kratkog metra Među nama (2014), baziranog na razgovorima sa tri pedofila u kojima nemilosrdno direktna i dobro vođena pitanja prodiru u svest i savest prestupnika, dok slike koje promiču pred očima gledalaca pokazuju banalne scene iz svakodnevnog života građana. Dubok pečat ostavlja i višestruko nagrađivani devetnaestominutni Escort (2016), film koji je postao trn u oku Holandskom ministarstvu odbrane zbog škakljive teme – obuke pripadnika policijskih snaga za mentalno i fizičko hendlovanje situacija pri deportovanju azilanata u zemlje porekla.

Hendrikx u Strancu u Raju nastavlja kritiku evropske azilantske politike i u prologu izlaže genezu našeg aktuelnog stanja – u petominutnoj blic istoriji čovečanstva kroz koju se smenjuju slike od prvih živih organizama do pojave čoveka, ratobornih rituala i ratovanja, gramzivog planiranja evropskih sila kako da Afriku i Aziju ojade njihovih prirodnih sirovina, reditelj inteligentnim izborom komentara dolazi do uzroka izbegličkog talasa koji se sliva u Evropu – uz izbor arhivskog filmskog materijala i isečaka iz holivudskih klasika. “Pogledajte taj čudesan kleš dvaju grupa iste vrste. Jedna je žrtvovana u borbi za supremacijom. Rađanje nacija. Planeta izrezbarena na parcele…Planiranje trke za dominacijom sa druge strane vode. Trka za limitiranim resursima počinje.”

“Stranac u (sicilijanskom) raju” je holandski učitelj, birokrata JJ (Valentijn Dhaenens) koji u učionici dočekuje tek pristigle izbeglice, držeći im časove o Evropi i onome što ih u njoj očekuje. Dok Holanđanin udobno sleće na sicilijanski aerodrom, izbeglice napuštaju prenatrpan brod sa koga se ukrcavaju u autobus u pravcu izbegličkog kampa. Od samog početka, pozicije moći su jasne. Beli čovek odlučuje. Angažujući profesionalnog glumca za ulogu birokrate, Hendrikx se približava onome što fali u konkretnom, prvom susretu welcome committeja Evropske unije sa azilantima – iskrenosti u namerama.

“Momenat kada im kaže kako stoje stvari” je prvi čin filma u kome JJ od azilanata želi da zna zbog čega su došli u Evropu i šta se nadaju da će u njoj pronaći. Konfrontirajući ih sa pitanjima koja reflektuju populističku retoriku raširenu po evropskom kontinentu i stavljajući se u ulogu nekoga ko ih ledeno zastupa vokalizovanjem mišljenja koja se čuju ne samo u kafanama, već i od strane političara i u medijima, učitelj sa lica svoje malobrojne publike briše nadu i osmehe. Pitanja kojima raspiruje debatu tiču se šansi za nalaženje posla (Znaš li kolika je stopa nezaposlenosti u Evropi?) i ispunjenje snova (Ko će to da plati?), kojima sledi isfrizirana istorija Evrope i objašnjavanje strukture socijalnih država, odnosno finansiranja sistema socijalne zaštite. Finalnu pesnicu u stomak JJ azilantima zadaje prelaskom na kalkulaciju koliko svaki od njih EU košta prvih godinu dana boravka. Njegova poruka je jasna – imigranti nisu dobrodošli u Evropi. Uvlačeći ih u diskusiju čija su regularna tema a da o tome ne znaju dok ne zakorače na Stari kontinent, on im pokazuje ružno lice zvanične Evrope, ne-empatične prema problemima čiji je istorijski uzročnik. Hendrikx u ovom odeljku preuzima argumente prigrljene od desnice i kombinuje ih sa statistikama, na primer onoj o visokoj stopi nezaposlenosti Afrikanaca u EU-u. Ravnodušno, upućuje poruku mladim muškarcima da prestanu da govore kako Evropa mora da im pomogne, zato što “život nije fer”. Reditelj stavlja ogledalo pred lice Evropljana opsednutih svojim blagostanjem, uplašenih od ispruženih ruku.

U drugom aktu, on novoj grupi izbeglica ponovo govori kako stvari stoje, ali ovoga puta saosećajno, maštajući o utopijskoj budućnosti Evrope bez granica. Fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Alana Kurdija koja je obišla svet, služi mu da počne priču o odgovornosti evropskih političara za smrt hiljada ljudi. Izgovarajući ono što znamo, da EU simulira empatiju, dok se Mediteransko more pretvara u masovnu grobnicu i da je život lutrija čiji loz izvlačimo u majčinoj utrobi, on zakoračuje u prošlost objašnjavajući izvor problema kontinenata ojađenih kolonijalnom eksploatacijom velikih evropskih sila kroz ropski, prinudni rad. “To nije Evropa u kojoj želim da živim”, reći će u jednom trenutku, pokazujući računicu koja direktno pobija strahovanja da smo preplavljeni imigrantima i da je fairness nešto što bi se moralo očekivati od bogate Evrope, nikle na patnji drugih. Otvorene granice bi ojačale svetsku ekonomiju za 70%. JJ to zna, jer kao dokaz ima studiju Harvard sveučilišta.

Onda “kada se JJ pridržavan pravila” je treći čin koji pokazuje proces u kome dolazi do selekcije i eliminacije kandidata u imigracionoj igri za dobijanje boravišne dozvole u Holandiji. Ozbiljna atmosfera se ponovo uvlači u prostoriju pri spoznaji da je lakše premostiti more u ljušturi, nego dobiti zvaničan status azilanta. “Ekonomske izbeglice” su prve koje se eliminišu sa liste, jer siromaštvo nije argument, njima slede oni koji dolaze sa takozvane liste sigurnih zemalja, a potom oni koji nisu znali da azil, prema Dablinskoj konvenciji, moraju tražiti u prvoj zemlji u koju kroče. Sledi serija hladnokrvno preciznih intervjua u kojima se od ispitanika traže najsitniji detalji o poreklu i razlozima dolaska. Rasejanost, zbunjenost i nekoncentrisanost vode samo ka katastrofi. Naposletku u prostoriji ostaju samo tri osobe koje ispunjavaju uslove za boravak u EU.

Fantastična potpora filmu je soundtrack koji stoji kao snažan komentar između svakog pojedinačnog poglavlja – indikativne pesme poput The Fear Theme Kenjia Ena, Expecting to Fly Neila Younga, The Stranger Song Leonarda Cohena i Min Vlaake Land ( Moja Ravna Zemlja) u izvođenju Jacquesa Brela, stapaju se sa rajskim slikama sicilijanskih krajolika direktora fotografije Ema Weemhoffa. (9/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.


Slične vijesti

10.05.2017. (16:16)

Sa festivala Crossing Europe

Film ‘Stranger in Paradise’ – ogledalo licemjerja zaplašene Europe

Monitorova kritičarka Marina Richter pogledala je film Stranger in Paradise koji se natječe na filmskom festivalu Crossing Europe u kategoriji dokumentarni film. Riječ je o provokativnom filmu koji progovara o odnosu EU prema izbjeglicama, a glavnu riječ vodi birokrat koji dočekuje izbjeglice (one koji su preživjeli put u prenatrpanim brodovima) te im za “dobrodošlicu” govori da ne očekuju da će lako naći posao, te da su oni samo trošak. Cijela kritika ovdje.

05.05.2017. (15:47)

Hani Jušić nagrada na Crossing Europe film festivalu

Na glavnom takmičarskom programu Crossing Europe festivala u Linzu, u trci za najbolji igrani dugometražni film se našlo 12 evropskih ostvarenja, a u dokumentarnom odeljku 10. U jakoj igranoj konkurenciji, pobedu je ostvario hrvatski film Ne gledaj mi u pijat Hane Jušić, kojoj je uručena novčana nagrada od 10.000€. Svoju odluku da film izdvoji iznad drugih, tročlani žiri u sustavu Cosima Finkbeiner (DE; Beta Cinema Munchen), Karel Och (CZ; umetnički direktor festivala u Karlovym Varyma) i Andrei Tănăsescu (RO/CA; jedan od programera TIFF-a i suradnik Bukureštanskog Internacionalnog festivala eksperimentalnog filma) obrazložio je sledećim riječima: “Suptilnim i zaraznim smislom za humor i stalno rastućom dramatičnom snagom, bili smo uhvaćeni u iznimnu filmsku viziju koja istovremeno prati nježnosti i okrutnosti obiteljskih odnosa. Složen i provokativan, iskren i pun energije, film pokazuje da nikada nije kasno odrasti.”

Miljenik publike Crossing Europea je islandski coming of age dugometražni prvenac Islanđanina Guðmundura Arnara Guðmundssona Heartstone, koji je od svoje međunarodne premijere na TIFFU-u odneo 26. internacionalnih festivalskih nagrada, između ostalog u Veneziji, Warsawi, Solunu, Goeteborgu, na beogradskom FEST-u, na copenhagenskom CPH PIX-u i u Chicagu. U zreloj priči o odrastanju u anonimnom islandskom ribarskom seocetu u kome dva najbolja prijatelja Thor (Baldur Einarsson) i Kristjan (Blær Hinriksson) tokom leta prolaze kroz prve pubertetske emotivne i hormonima nabijene transformacije, Guðmundsson oslikava uticaj neposredne okoline na oformljivanje seksualnog identiteta i kriza koje nastaju onda kada se on ne poklapa sa normama jedne duboko konzervativne, testosteronom i ribljim iznutricama obeležene zajednice. Fokusirajući se pre svega na samo prijateljstvo koje počinje da se klima onoga trenutka kada Thor stiče prva seksualna iskustva sa curama, dok Kristjan otkriva da ga za svoga nerazdvojnog kompanjona ne vezuje samo prijateljstvo, reditelj pokazuje uzročno-posledične situacije, otkrivajući nepoznate, van-urbane mehanizme islandskog društva.

Odličan kasting je najjača potpora filmu koji se povremeno gubi u filmskoj razglednici islandskih pejzaža, koliko impresivnih, toliko pre-učestalih. Iako su oni tu da naglase pritiskujuću sumornost tamošnjeg leta koje bismo na ovim prostorima smatrali prolećnim ili jesenjim, te prazninu i limitiranost opcija za lakše suočavanje sa pubertetom, oni radnju filma povremeno rastežu kao kore za pitu. Ipak, građenje glavnih junaka teče glatko i dijalozi se čitaju kao izvodi iz mladalačkih dnevnika. Oba dečaka potiču iz disfunkcionalnih familija sa roditeljima ili uskih pogleda na život ili otuđenih od zajednice. Thorova samohrana majka (Nína Dögg Filippusdóttir), i dalje relativno mlada i zgodna žena je u potrazi za novim partnerom na stid sopstvene dece koja prihvataju osudu okoline da se tako nešto jednostavno “ne radi”, dok je Kristjan taoc neuračunljivog, grubog oca. Oprezno i verno stidljivosti nesigurne tinejdžerske psihe, reditelj Kristjana navigira do prvih diskretnih pokušaja fizičkog približavanja Thoru sa dramatičnim, ali logičnim posledicama. Osećaj koji se stvara je da je film skrajnut montažom (veran izreci: mnogo babica, kilava deca), ali svejedno ostaje dovoljno fokusiran na temu i veran stvarnosti, uz sanjivu fotografiju Sturle Brandth Grøvlena (srebrni medved za kameru u filmu ”Victoria” Sebastiana Schippera 2015), da bi ostavio pečat na gledaoca. (7/10)

Konkurentski A Taste of Ink, prvenac Morgana Simona (FR) koji je doživeo svetsku premijeru u San Sebastianu prošle godine (specijalno priznanje za rediteljskog newcomera), je socijalna drama u kojoj ljubavni trougao igra funkciju rebelističkog očajničkog akta nevoljenog i zapostavljenog sina nad ocem. Iako predominantno pravolinijski, film nije sasvim predvidljiv – u scenariju koji ocrtava život dvočlane porodice, sa ocem koji sprovodi psiho-teror nad svojim jedincem, nalaze se momenti koji dovode krv do ključanja u intenzivnim scenama pasivno-agresivnih igrarija patrijarha (Nathan Willcocks).

Vincent (sjajan Kévin Azaïs) je jedan od dvadesetogodišnjaka koji žive u socijalno slupanim stanovima jeftinijih delova Pariza. Na vratima njegove sobe se nalazi kičasti poster sa palmama, zaostavština iz detinjstva i suštinska suprotnost njegovom načinu života obeleženog nastupima u hard-core bendu ”Seven Days Diary” čiji je pevač. Njegovo telo je išarano tetovažama koje se čitaju kao vrsta auto-psihoterapije u pokušaju da se nosi sa nedavnom smrću majke i ledenom ravnodušnošću oca. Na Vincentovim grudima stoji “Count your Blessings”, izrekom u ratu reči sa naslovom filma u francuskom originalu – Compte tes Blessures; on zaista umesto blagoslova broji povrede, telesne i duševne.
Lik majke jednoga dana osviće na Vincentovom vratu i na zaprepašćenje tattoo umetnika i člana benda, ona dobija društvo sadističkog oca. Reakcija ohladnelog roditelja koji prolazi kroz teški mid-life crisis je očekivana – umesto emotivne reakcije na doživotni tribut na Vincentovoj koži, on mu sasipa težak tovar uvreda u lice. Tenzija između njih dvojice iz minuta u minut raste i kulminira pojavom očeve ljubavnice (Monia Chokri), zgodne mlade kasirke lokalnog supermarketa koja od pasivne pojave koja sa sofe u dnevnoj sobi prati šund programe na televiziji, prerasta u ključnu figuru definitivnog porodičnog raspada.

‘A Taste of Ink’ je film koji bi bez Kevina Azaïsa bilo teško učiniti ubedljivim. Zainteresovanost zgodne žene za dosadnog, omatorelog i prekog muškarca je skoro apsurdna, dinamika između oca i sina je nepostojana, odmeravanje snaga pozorišno. Teško je zamisliti prevejanog momka iz mangupskog kraja koji dozvoljava da se neko na njemu do te mere iživljava a da mu makar jednom ne poleti pesnica. Kraj filma je zbog toga vrsta kompenzacije za sve momente u kojima je pesnica falila – najekstreminiji oblik psihičke osvete u kome osvajanje očeve ljubavnice teče pred njegovim očima.

Soundtract filma je najboji pratilac Vincentovih duševnih stanja, sa hard-core zvucima koji čupaju bes i frustraciju iz njega. (6/10)

In The Blood Rasmusa Heisterberga je saga o samo-destruktivnom, ali briljantnom studentu medicine Simonu (Kristoffer Bech) koji sebe nepromišljenim, sebičnim ponašanjem otuđuje od okoline zbog krajnje detinjih reakcija na odrasle odluke svoja najbliža tri prijatelja sa kojima živi u Kopenhagenu. Heisterberg, koji je iskusan scenarista, se prvi put nalazi iza kamere.

Dvadesetčetrodišnji Simon prolazi kroz fazu koja se lako može pobrkati sa coming of age materijalom, dok je jednostavno jedan od onih koji se plaše ozbiljnosti i obaveza odraslog života. Dok sanja o jednoipogodišnjem boravku u džunglama Bolivije povodom naučnog projekta svog medicinskog fakulteta, njegove jedine delatnosti su žurke, opijanje, “hirurški alkohol” i seks. I dok dotičnog leta čini sve da živi prema svome motu – samo zabava i ništa ozbiljno – njegovi najbliži prijatelji Knud (Elliott Crosset Hove), Søren (Aske Bang) i Esbe (Mads Reuther) donose važne životne odluke.

Problem je u tome što su sva četvorica ravnopravni vlasnici stana koji dele i Simon se nalazi sateran u kut shvativši da je jedini koji je zadovoljan anarho-slobodama sve-muške stambene zajednice. Najekstremnija od svih promena koja Simona baca u seriju tantruma histeričnog deteta je želja ostale trojice da prodaju stan ne bi li se pomerili iz adolescentne komfornosti u pravcu organizovanijih života. U mešavini besa, razočarenja i povređenog ponosa, Simon postaje sve bezobzirniji i agresivniji, izlažući i sebe i okolinu opasnosti. Kada u grubijanskom trkanju biciklima lomi ruku Sørenu, dinamika grupe se bespovratno raspada. Iz istog tog inata kojim je zakovan za svoja nepisana pravila o slobodi, on propušta šansu za ostvarivanjem ljubavne veze sa Emilie, šankericom u lokalnom pabu koju slučajno upoznaje na ulici. Iako baca fraze slične njegovima iz očiglednog straha od ponovnog slamanja srca, Emilie bi mogla postati Simonova oaza normalnosti. Ta spoznaja mu stiže prekasno, posle pritiskanja previše pogrešnih gumba. I dok tokom kratkog danskog leta šara po žurkama, klubovima i festivalima, prati ga izvanredna muzika Jonasa Colstrupa i Jóhanna Jóhannssona (kompozicije za Villeneuvove ‘Arrival’ 2016 & ‘Siccario’ 2015, Marshov ‘The Theory of Everything’ i izvanredan kratki dokumentarac ‘A Man Returned’ Mahdia Fleifela)

Simon kratkotrajno dobija intenzivnu party podršku u svome najboljem prijatelju Knudu koji pati zbog raskida sa dugogodišnjom devojkom Miom (Lea Gregersen), sve dok se stvari ponovo ne vrate starom. Da to ne donosi ništa dobro jasno je od samog početka. Simon i Knud bivaju uhićeni za krađu hirurškog alkohola, ali Simon, nošen krivicom zbog vrućeg one-night-standa sa Knudovom devojkom, preuzima svu krivicu na sebe čime je put u Boliviju za njega zauvek zatvoren i prijateljstvo trajno uništeno. Kraj bi mogao postati iritantno predvidljiv da Heisterberg ne zna šta radi. On Simona polako dovodi do spoznaje da nije svet naopačke, nego on i to čini na nepretenciozan način, kanivši se didaktičko-pametujućeg pristupa. Sudbine glavnih protagonista su ostavljene tamo gde jesu, iako postoji određena izvesnost kako će se dalje razvijati u nekoj van-celuloidnoj budućnosti.

Posle dobrog prijema u Torontu (TIFF), ‘In The Blood’ je postao regularan gost festivalskih programa, što najviše duguje odličnom scenariju Heisterberga koji iza sebe ima impresivnu spisateljsku biografiju u koju se, pored duge liste scenarija za TV serije, dokumentarce i kratke filmove, ubrajaju saradnje na The Girl With the Dragon Tattoo Nielsa Ardena Opleva (original iz 2009), King’s Game & A Royal Affair Nicolaja Arcela (2012) ili The Absent One Mikkela Nørgaarda (2014). (8/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.