Na glavnom takmičarskom programu Crossing Europe festivala u Linzu, u trci za najbolji igrani dugometražni film se našlo 12 evropskih ostvarenja, a u dokumentarnom odeljku 10. U jakoj igranoj konkurenciji, pobedu je ostvario hrvatski film Ne gledaj mi u pijat Hane Jušić, kojoj je uručena novčana nagrada od 10.000€. Svoju odluku da film izdvoji iznad drugih, tročlani žiri u sustavu Cosima Finkbeiner (DE; Beta Cinema Munchen), Karel Och (CZ; umetnički direktor festivala u Karlovym Varyma) i Andrei Tănăsescu (RO/CA; jedan od programera TIFF-a i suradnik Bukureštanskog Internacionalnog festivala eksperimentalnog filma) obrazložio je sledećim riječima: “Suptilnim i zaraznim smislom za humor i stalno rastućom dramatičnom snagom, bili smo uhvaćeni u iznimnu filmsku viziju koja istovremeno prati nježnosti i okrutnosti obiteljskih odnosa. Složen i provokativan, iskren i pun energije, film pokazuje da nikada nije kasno odrasti.”
Miljenik publike Crossing Europea je islandski coming of age dugometražni prvenac Islanđanina Guðmundura Arnara Guðmundssona Heartstone, koji je od svoje međunarodne premijere na TIFFU-u odneo 26. internacionalnih festivalskih nagrada, između ostalog u Veneziji, Warsawi, Solunu, Goeteborgu, na beogradskom FEST-u, na copenhagenskom CPH PIX-u i u Chicagu. U zreloj priči o odrastanju u anonimnom islandskom ribarskom seocetu u kome dva najbolja prijatelja Thor (Baldur Einarsson) i Kristjan (Blær Hinriksson) tokom leta prolaze kroz prve pubertetske emotivne i hormonima nabijene transformacije, Guðmundsson oslikava uticaj neposredne okoline na oformljivanje seksualnog identiteta i kriza koje nastaju onda kada se on ne poklapa sa normama jedne duboko konzervativne, testosteronom i ribljim iznutricama obeležene zajednice. Fokusirajući se pre svega na samo prijateljstvo koje počinje da se klima onoga trenutka kada Thor stiče prva seksualna iskustva sa curama, dok Kristjan otkriva da ga za svoga nerazdvojnog kompanjona ne vezuje samo prijateljstvo, reditelj pokazuje uzročno-posledične situacije, otkrivajući nepoznate, van-urbane mehanizme islandskog društva.
Odličan kasting je najjača potpora filmu koji se povremeno gubi u filmskoj razglednici islandskih pejzaža, koliko impresivnih, toliko pre-učestalih. Iako su oni tu da naglase pritiskujuću sumornost tamošnjeg leta koje bismo na ovim prostorima smatrali prolećnim ili jesenjim, te prazninu i limitiranost opcija za lakše suočavanje sa pubertetom, oni radnju filma povremeno rastežu kao kore za pitu. Ipak, građenje glavnih junaka teče glatko i dijalozi se čitaju kao izvodi iz mladalačkih dnevnika. Oba dečaka potiču iz disfunkcionalnih familija sa roditeljima ili uskih pogleda na život ili otuđenih od zajednice. Thorova samohrana majka (Nína Dögg Filippusdóttir), i dalje relativno mlada i zgodna žena je u potrazi za novim partnerom na stid sopstvene dece koja prihvataju osudu okoline da se tako nešto jednostavno “ne radi”, dok je Kristjan taoc neuračunljivog, grubog oca. Oprezno i verno stidljivosti nesigurne tinejdžerske psihe, reditelj Kristjana navigira do prvih diskretnih pokušaja fizičkog približavanja Thoru sa dramatičnim, ali logičnim posledicama. Osećaj koji se stvara je da je film skrajnut montažom (veran izreci: mnogo babica, kilava deca), ali svejedno ostaje dovoljno fokusiran na temu i veran stvarnosti, uz sanjivu fotografiju Sturle Brandth Grøvlena (srebrni medved za kameru u filmu ”Victoria” Sebastiana Schippera 2015), da bi ostavio pečat na gledaoca. (7/10)
Konkurentski A Taste of Ink, prvenac Morgana Simona (FR) koji je doživeo svetsku premijeru u San Sebastianu prošle godine (specijalno priznanje za rediteljskog newcomera), je socijalna drama u kojoj ljubavni trougao igra funkciju rebelističkog očajničkog akta nevoljenog i zapostavljenog sina nad ocem. Iako predominantno pravolinijski, film nije sasvim predvidljiv – u scenariju koji ocrtava život dvočlane porodice, sa ocem koji sprovodi psiho-teror nad svojim jedincem, nalaze se momenti koji dovode krv do ključanja u intenzivnim scenama pasivno-agresivnih igrarija patrijarha (Nathan Willcocks).
Vincent (sjajan Kévin Azaïs) je jedan od dvadesetogodišnjaka koji žive u socijalno slupanim stanovima jeftinijih delova Pariza. Na vratima njegove sobe se nalazi kičasti poster sa palmama, zaostavština iz detinjstva i suštinska suprotnost njegovom načinu života obeleženog nastupima u hard-core bendu ”Seven Days Diary” čiji je pevač. Njegovo telo je išarano tetovažama koje se čitaju kao vrsta auto-psihoterapije u pokušaju da se nosi sa nedavnom smrću majke i ledenom ravnodušnošću oca. Na Vincentovim grudima stoji “Count your Blessings”, izrekom u ratu reči sa naslovom filma u francuskom originalu – Compte tes Blessures; on zaista umesto blagoslova broji povrede, telesne i duševne.
Lik majke jednoga dana osviće na Vincentovom vratu i na zaprepašćenje tattoo umetnika i člana benda, ona dobija društvo sadističkog oca. Reakcija ohladnelog roditelja koji prolazi kroz teški mid-life crisis je očekivana – umesto emotivne reakcije na doživotni tribut na Vincentovoj koži, on mu sasipa težak tovar uvreda u lice. Tenzija između njih dvojice iz minuta u minut raste i kulminira pojavom očeve ljubavnice (Monia Chokri), zgodne mlade kasirke lokalnog supermarketa koja od pasivne pojave koja sa sofe u dnevnoj sobi prati šund programe na televiziji, prerasta u ključnu figuru definitivnog porodičnog raspada.
‘A Taste of Ink’ je film koji bi bez Kevina Azaïsa bilo teško učiniti ubedljivim. Zainteresovanost zgodne žene za dosadnog, omatorelog i prekog muškarca je skoro apsurdna, dinamika između oca i sina je nepostojana, odmeravanje snaga pozorišno. Teško je zamisliti prevejanog momka iz mangupskog kraja koji dozvoljava da se neko na njemu do te mere iživljava a da mu makar jednom ne poleti pesnica. Kraj filma je zbog toga vrsta kompenzacije za sve momente u kojima je pesnica falila – najekstreminiji oblik psihičke osvete u kome osvajanje očeve ljubavnice teče pred njegovim očima.
Soundtract filma je najboji pratilac Vincentovih duševnih stanja, sa hard-core zvucima koji čupaju bes i frustraciju iz njega. (6/10)
In The Blood Rasmusa Heisterberga je saga o samo-destruktivnom, ali briljantnom studentu medicine Simonu (Kristoffer Bech) koji sebe nepromišljenim, sebičnim ponašanjem otuđuje od okoline zbog krajnje detinjih reakcija na odrasle odluke svoja najbliža tri prijatelja sa kojima živi u Kopenhagenu. Heisterberg, koji je iskusan scenarista, se prvi put nalazi iza kamere.
Dvadesetčetrodišnji Simon prolazi kroz fazu koja se lako može pobrkati sa coming of age materijalom, dok je jednostavno jedan od onih koji se plaše ozbiljnosti i obaveza odraslog života. Dok sanja o jednoipogodišnjem boravku u džunglama Bolivije povodom naučnog projekta svog medicinskog fakulteta, njegove jedine delatnosti su žurke, opijanje, “hirurški alkohol” i seks. I dok dotičnog leta čini sve da živi prema svome motu – samo zabava i ništa ozbiljno – njegovi najbliži prijatelji Knud (Elliott Crosset Hove), Søren (Aske Bang) i Esbe (Mads Reuther) donose važne životne odluke.
Problem je u tome što su sva četvorica ravnopravni vlasnici stana koji dele i Simon se nalazi sateran u kut shvativši da je jedini koji je zadovoljan anarho-slobodama sve-muške stambene zajednice. Najekstremnija od svih promena koja Simona baca u seriju tantruma histeričnog deteta je želja ostale trojice da prodaju stan ne bi li se pomerili iz adolescentne komfornosti u pravcu organizovanijih života. U mešavini besa, razočarenja i povređenog ponosa, Simon postaje sve bezobzirniji i agresivniji, izlažući i sebe i okolinu opasnosti. Kada u grubijanskom trkanju biciklima lomi ruku Sørenu, dinamika grupe se bespovratno raspada. Iz istog tog inata kojim je zakovan za svoja nepisana pravila o slobodi, on propušta šansu za ostvarivanjem ljubavne veze sa Emilie, šankericom u lokalnom pabu koju slučajno upoznaje na ulici. Iako baca fraze slične njegovima iz očiglednog straha od ponovnog slamanja srca, Emilie bi mogla postati Simonova oaza normalnosti. Ta spoznaja mu stiže prekasno, posle pritiskanja previše pogrešnih gumba. I dok tokom kratkog danskog leta šara po žurkama, klubovima i festivalima, prati ga izvanredna muzika Jonasa Colstrupa i Jóhanna Jóhannssona (kompozicije za Villeneuvove ‘Arrival’ 2016 & ‘Siccario’ 2015, Marshov ‘The Theory of Everything’ i izvanredan kratki dokumentarac ‘A Man Returned’ Mahdia Fleifela)
Simon kratkotrajno dobija intenzivnu party podršku u svome najboljem prijatelju Knudu koji pati zbog raskida sa dugogodišnjom devojkom Miom (Lea Gregersen), sve dok se stvari ponovo ne vrate starom. Da to ne donosi ništa dobro jasno je od samog početka. Simon i Knud bivaju uhićeni za krađu hirurškog alkohola, ali Simon, nošen krivicom zbog vrućeg one-night-standa sa Knudovom devojkom, preuzima svu krivicu na sebe čime je put u Boliviju za njega zauvek zatvoren i prijateljstvo trajno uništeno. Kraj bi mogao postati iritantno predvidljiv da Heisterberg ne zna šta radi. On Simona polako dovodi do spoznaje da nije svet naopačke, nego on i to čini na nepretenciozan način, kanivši se didaktičko-pametujućeg pristupa. Sudbine glavnih protagonista su ostavljene tamo gde jesu, iako postoji određena izvesnost kako će se dalje razvijati u nekoj van-celuloidnoj budućnosti.
Posle dobrog prijema u Torontu (TIFF), ‘In The Blood’ je postao regularan gost festivalskih programa, što najviše duguje odličnom scenariju Heisterberga koji iza sebe ima impresivnu spisateljsku biografiju u koju se, pored duge liste scenarija za TV serije, dokumentarce i kratke filmove, ubrajaju saradnje na The Girl With the Dragon Tattoo Nielsa Ardena Opleva (original iz 2009), King’s Game & A Royal Affair Nicolaja Arcela (2012) ili The Absent One Mikkela Nørgaarda (2014). (8/10)
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
