Dani streljanja Zorana Đinđića, tako bismo mirne duše mogli nazvati ovonedeljni mini-serijal. Kao što smo u prethodnim nastavcima apsolvirali, komemorativni dani posvećeni Đinđićevom streljanju pretvorili su se u ritual s razrađenim ceremonijalom. Prvog dana se „odaje pošta“, drugog dana se postavljaju pitanja: šta bi bilo – i na šta bi Srbija ličila – da je Đinđić nekim slučajem preživeo, treći dan je rezervisan za pitanja šta bi Đinđić rekao o situaciji u Srbiji kad bi nekim slučajem ustao iz mrtvih, da li bi se zgrozio i da li bi nešto preduzeo. Sledstveno, kad bi se i Đinđić po drugi put vratio među Srbe, čisto sumnjam da bi bio nešto naročito osupnut ili užasnut – što je poželjan (možda i obavezan) odgovor na određenim televizorima i u nekim novinama – pre svega, ne bi video (ni čuo) ništa što nije video i čuo, i to u mnogo goroj varijanti kad se, na njegovu nesreću, prvi put vratio među Srbe u (samoubilačkoj) nameri da je apdejtuje i preuredi u moderno društvo. Možda se pitate šta bi potom bilo kad bi tako bilo. Eh, šta bi bilo? Isto što i kad je Đinđić prvi put bio među Srbima. Svetislav Basara
