Slavoj Žižek: Barbie ne može podnijeti istinu. Kao ni Oppenheimer

Dobrodošli u pustinju stvarnosti

• Kao varijacija na temu iz Matriksa „Dobrodošli u pustinju stvarnosti“ – to jest, šta se dešava kada naše zaštitne iluzije popuste i suočimo se sa stvarnim svetom u svoj njegovoj žestokoj brutalnosti – “Indijana Džons i artefakt sudbine” deo je skorašnjeg filmskog trenda, uz “Barbi”, “Openhajmera” i miniseriju “Ja sam devica”, gde se junaci kreću između stvarnosti i imaginacije. Pošto su izbačeni iz utopijskog Barbilenda jer nisu savršene lutke, Barbi i Ken polaze u stvarni svet na put samootkrivanja. Ali ono što tamo nalaze nije neko duboko saznanje o sebi, već shvatanje da je stvarni život zagušen banalnim klišejima još više od njihovog vlastitog sveta fantazije. Par lutaka je prinuđen da se suoči ne samo s činjenicom da izvan Barbilenda postoji samo brutalna stvarnost, već da je utopija sastavni deo te brutalne stvarnosti: bez fantazija kao što je Barbilend, ljudi naprosto ne bi mogli da podnesu stvarni svet.
• “Openhajmer” Kristofera Nolana komplikuje ovu ideju upuštanja u stvarnost. Njegova tema nije samo prelazak iz utočišta akademske zajednice u stvarni svet rata – od razuma do municije – već kako nuklearno oružje (plodovi nauke) razbija naše opažanje stvarnosti: nuklearna eksplozija je nešto što ne pripada našem svakodnevnom životu. Openhajmerova fascinacija indijskom svetom knjigom Bhagavad-Gitom pripada dugoj istoriji nastojanja da se za metafizičke implikacije kvantne fizike nađe utemeljenje u istočnjačkim tradicijama. Međutim, Nolanov film ne uspeva da pokaže kako evokacija bilo koje duhovne dubine zatomljuje užas nove stvarnosti koju je stvorila nauka… I tu leži konačna lekcija iz priča o prelasku iz fantazije u stvarnost: mi ne bežimo u fantaziju samo da bismo izbegli suočavanje sa stvarnošću, mi takođe bežimo u stvarnost da bismo izbegli razornu istinu o uzaludnosti naših fantazija. Peščanik/New Statesman