Verovatno nisam jedini da se pitam čime je to Steve Jobs zadužio čovečanstvo da posle svoje (svakako prerane) smrti dobije već drugi “biopic”. Svakako je unapredio informacionu i kompjutersku tehnologiju, osmislio i tržištu ponudio nove, vrlo kvalitetne proizvode, ali budimo iskreni: ništa od toga nije on izumeo, pa čak ni te čuvene proizvode nije sam napravio, to su učinili drugi, njegovi prijatelji i saradnici inženjeri kojima je on bio svojevrsni vođa tima.
I o proizvodima kompanije Apple i njihovom doprinosu čovečanstvu se da raspravljati. Oni su svakako kvalitetni, možda kvalitetniji od konkurencije, ali su isto tako dosta skuplji i u krajnjoj liniji nisu bez konkurencije. Za svaki Mac postoji PC, za svaki iPhone neki drugi smartphone, za svaki iPod običan MP3 player. Iseći ću svaku raspravu sa ljubiteljima određenih marki: za mene je i Mercedes samo auto.
Istina je, međutim, da je Steve Jobs bio kontroverzna ličnost i vodio nestandardan život, pa ga je često kačila ironija sudbine. Na poslovnom planu, jedan je od retkih osnivača kompanije koji je iz te kompanije isteran (formalno je sam otišao, ali to je bio iznuđen potez), a još je ređi slučaj njegova situacija da se u tu istu kompaniju vratio, i to trijumfalno. Takođe, proizvodi za koje je on bio odgovoran i koji su ga proslavili su često bili preskupi i nedovoljno kvalitetni, marketinške strategije upitne, filozofija iza njih (potpuno zatvoren sistem kontrole) lihvarska ili čak psihotična, i zapravo su svoje uspehe doživeli tek kada bi se Jobs maknuo iz razvoja.
I na privatnom planu je bio čudak, svojevrsni emocionalni invalid, usamljenik, čudna mešavina hipika i štrebera, umetnika i inženjera, sklon sloganima koji zvuče pametno, a ne znače ništa. Možda je razlog za to bio što se, kao usvojen, osećao odbačenim, i to dvaput, od strane bioloških roditelja i prvog para koji ga je usvojio. Zato se povlačio u sebe, udaljavao od ljudi, bio “control freak”, pilao oko detalja dok je na strukturne i suštinske stvari (namerno) zaboravljao. A njegov nepostojeći princip zbog kojeg demonstrativno nije priznao svoju kćerku je sebičan i prezira vredan. To što se razišao sa njenom majkom ga ne lišava obaveze prema drugom, ni za šta krivom ljudskom biću.
Ali dosta o Jobsu, ovde se ipak razgovara o filmu. Za razliku od prethodnog “biopica” Jobs sa Ashtonom Kutcherom koji je bio klasične strukture i, po svemu sudeći, ne baš sjajno izveden (kritika ga je dočekala na nož, a ja ga otpisao kao nezanimljiv), Boyleov film se može nazvati inovativnim i osebujnim, pa se zato i nalazi na relativno bitnom mestu u sezoni nagrada. Dvoje prvopotpisanih glumaca su osigurali nominacije za Oscare, Fassbender za glavnu, Kate Winslet za sporednu ulogu. On se još može pohvaliti nominacijom za Zlatni Globus, a ona čak osvojenom nagradom, kao i scenarista Aaron Sorkin kojem je ipak izmakla nomicija za zlatni kipić.
Kad kažem inovativan i osebujan, mislim pre svega na upadljivo teatarsku strukturu filma.
Steve Jobs je jasno podeljen u tri čina, svaki od njih se odvija u i oko sale za promociju jednog određenog Jobsovog proizvoda i naslovni junak (Fassbender) je u sva tri čina u nekakvoj frci i anksiozi. Nije samo stvar treme i straha od povrede sujete, nego se tu radi i o poslovnim, a još više privatnim krizama. Na njegovoj strani je uvek Joanna Hoffmann (Winslet), a u sva tri čina se u različitim svojstvima pojavljuju kolege Andy Herzfeld (Stuhlbarg), Steve Wozniak (Rogen) i John Sculley (Daniels), kao i kćerka Lisa (tri glumice različitih dobi), u prva dva čina zajedno sa majkom Chrisann Brennan (Waterson).
Aaron Sorkin, iskusan na televiziji i u teatru, kao i na filmu, legitimno je pretpostavio da će nam Jobsa kao inovatora, poslovnog čoveka i na privatnom planu najbolje predstaviti u ta tri formativna trenutka kroz rapidne, često duhovite dijaloge koji često prelaze granice svađe i približavaju se zoni nervnog sloma. Zapravo je scenario najjače oružje filma, iako se može shvatiti kao teška konstrukcija. Insistirajući na ponavljajućim se Jobsovim osobinama, ali i svesnim odlukama kao nečemu što oko njega stvara kontroverzu, Sorkin se ne trudi da tu kontroverzu razreši ili da učestvuje u argumentaciji za i protiv Jobsa, čoveka, poslovnjaka i inovatora. Stiče se utisak da je njegov interes fama o Jobsu, a ne sam Jobs koji je, uzgred budi rečeno, svesrdno radio na raspirivanju te fame.
Pozitivna strana ovakvog scenarija je što u velikoj meri trasira put za režiju. Danny Boyle je reditelj čiji filmovi često imaju snažan početak, ali nakon postavljanja premise gube snagu i momentum, upadaju u ponavljanja, moralizaciju, padaju u tempu ili jednostavno ne zna da ih završi. Ovde je taj rizik minimizaran podelom u odvojene celine koje Boyle može tretirati kao zasebne filmove, što odgovara njegovoj “sprinterskoj” prirodi. Njegov zadatak je da održi tempo i dinamiku koju pretpostavlja scenario i to radi znalački, kombinacijom kratkih i dugih kadrova, te dodavanjem nekoliko flashback momenata koji se oslanjaju na dijalog i ne prekidaju ga.
Ovakav film je zahtevan za glumce, ali im pruža priliku da briljiraju. Michael Fassbender to sjajno koristi i uspeva da nam predstavi Jobsa kao kompleksnu ličnost, arogantnog inovatora koji smatra da bi svet bio bolje mesto kada bi sledio njegovu viziju, što nije nužno netačno, ali to naprosto ne ide tako. Za Kate Winslet me čudi osvajanje Zlatnog Globusa, kao i solidne šanse za Oscara. Joanna Hoffmann, stručnjak za marketing, je zamišljena kao jedina osoba koja ima nekakav uticaj na Jobsa i koju će on poslušati uz manje ili više otpora. Iz njene izvedbe nam nije jasno zašto, umesto integriteta (koji Kate Winslet zna da pokaže kad treba), imamo povremeno afektiranje i glumu u njenom “paćeničkom” registru. Zahtevala to uloga od nje ili ne, ona deluje umorno i potrošeno, da ne ulazimo u detalje poput potpuno promašenog istočnoevropskog akcenta za koji čak ne postoji ni valjani razlog. Jeff Daniels je standardno dobar u svojoj epizodi, a Seth Rogen je prijatno iznenađenje jer kao Wozniak uspeva da donese nešto od svoje komičarske aure, ali da ne pretera u karikaturalnosti njegovog “geekovskog” autizma. Katherine Waterson je zaglavljena sa tipskom ulogom žene koja ne zna šta hoće, ali joj za to treba novac, ako je moguće odmah, a Sarah Snook i Michael Stuhlbarg su potrošeni na likove čija je jedina funkcija da se od njihovih imena odnosno nadimaka napravi solidni “running joke”. Još jedna od grešaka u castingu je što uloga punoletne Lise Brennan nije dodeljena glumici sa malo više kilometraže, nego Perli Haney-Jardine koja je do sada u svojoj karijeri imala uglavnom dečije uloge.
Na pitanje sa početka teksta, po čemu Steve Jobs zaslužuje ne jedan nego dva “biopica” i dalje nemam zadovoljavajući odgovor. Iako nisam ni fan ni mrzitelj lika i dela dotičnog, ipak mi nije žao da sam pogledao ovu verziju. Ima tu sasvim dovoljno drame, scenarističke, rediteljske i glumačke veštine da se Steve Jobs može pogledati, a diskretno, sa strane ćemo dobiti i pogled u razvoj sada poznatih proizvoda, kompjuteraških tračeva i kompjuterske tehnologije bez koje teško možemo zamisliti svoju sadašnjost. (7/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
