Ipak smo došli iz svemira
Raos: Kako su u svemiru nastale aminokiseline?
Japanski istraživači su u staklenu epruvetu stavili vodu u kojoj su otopili najjednostavniji dušikov spoj, amonijak (NH3) i dva najjednostavnija organska spoja koja sadrže kisik – metanol, CH3OH, i formaldehid (metanal), HCHO. Takvu otopinu podvrgnuli su gama zračenjima. Dobili su više aminokiselina, ali među njima nije prednjačio glicin (najjednostavnija aminokiselina). Najviše je bilo alanina. Odgovara li to onome što nalazimo u meteoritima? Ne odgovara. U najpoznatijem meteoritu Murchinsonu – ima otprilike isto toliko alanina koliko i beta-alanina, oko 1,4 ppm (grama po toni). A trebalo ga je biti puno više. Što se dogodilo? Bilo ga je više, ali je i nestao. Sve ima svoju trajnost, pa tako i trajnost aminokiselina. A postanak života na Zemlji? To je malo duža priča, ali zaključak je kratak: najčešća aminokiselina u pradavnom oceanu bio je alanin. Jer tada ga je u meteoritima bilo mnogo više nago danas, Nenad Raos za Bug.