Pokušaj nemogućeg kao testament velikog filmskog stvaraoca
Jedan od velikana koji su nas napustili ove godine je i Andrzej Zulawski, poljsko-francuski reditelj, radikalni umetnik i večiti inovator filmskog jezika. Prošle godine je, nakon 15 godina od poslednjeg filma (i to kolaboracije sa ondašnjom partnerkom Sophie Marceau), konačno izbacio novi, za premijeru odabrao najartističkiji od velikih evropskih festivala, Locarno, i tamo osvojio Srebrnog Leoparda za režiju.
Sudbina je htela da njegov poslednji i testamentarni film bude najeluzivniji, možda najkompleksniji i svakako najapsurdniji u njegovoj karijeri. Zulawski je tu demonstrirao ludu hrabrost pokušavajući (skoro) nemoguće. U pitanju je adaptacija poslednjeg romana Witolda Gombrowicza, još jednog Poljaka koji je sreću i mir našao u Francuskoj, piščevog najkompleksnijeg i najapsurdnijeg, teško prevodivog i još teže adaptibilnog na film. To što su se sudbine i životne priče kultnog pisca i kultnog reditelja poklopile sa odmakom od nekih 45 godina, samo je jedna od referenci koje se daju izvući iz filma, i to ona najočitija, biografska. Ovde je Gombrowiczev roman poslužio samo kao osnova (anti)priče i “pitch” nekoliko tema za razmišljanje, bez odgovora na pitanja i jasnih zaključaka. Zulawski tekst tumači prilično slobodno, podigravajući kulturne, najčešće filmske reference kojima nas uvlači u apsurdni svet. Tako ćemo videti i Tintina, aluzije na Rivettea i Resnaisa, čuti rasprave o Bessonu i Bressonu, Bergmanu i Spielbergu, dok će nam nad glavama visiti Pasolinijeva Teorema, možda kao ključ, možda samo kao usputna stvar.
Situacija je, u osnovnim crtama, sledeća: dvojica mladića, student prava i pisac trilera u pokušaju Witold (Genet) i metroseksualni, možda homoseksualni, ultra-površni modni mačak Fuchs (Libereau) dolaze na nekoliko dana u pansion na selu. Witold pokušava tu pokrenuti bilo koju od dve karijere, a Fuchs igra neku inatnu igru sa svojim šefovima. Pansion vodi histerična mater familias (Azema), a tu su i njen sumanuti drugi muž (Balmer) koji ispaljuje nebuloze, te kćerka, učiteljica jezika Lena (Guerra), koja se trese u socijalnim situacijama sa svojim mužem, blaziranim arhitektom (Gillet) i konačno, rođaka i kućna pomoćnica sa disfiguriranom gornjom usnom (Pons). Dinamika među svima njima je histerična, ali i opojna.
Ako vas zanima šta se dešava, odgovor je svašta i ništa. Naš narator, nadri-intelektualac Witold je i pored svojih ispada anksioze i frustracije (delimično podgrejanim zaljubljivanjem u Lenu), ipak naša najsigurnija tačka gledišta iako ponekad oponaša Paju Patka. Fuchs izlazi noću i vraća se s modricama. Stariji muž i žena se žale jedno na drugo, nekad konkretno, nekad uvijeno, a muž pritom govori kombinacijom lažnog latinskog i “baby-talka”. U dvorištu se pojavljuju, pa nestaju mrtve (obešene) ptice, što je osnova za misteriju.
Imaju li indikativno poređani zlokobni objekti (grabulja, sekira) nekakve veze sa tim ili su simboli nečeg drugog, ako su uopšte simboli? Otkud puž na kroasanu? Ima li razloga za toliko ludaštvo na jednom mestu? I onaj izlet u planine i na more… Jedino u šta se možemo pouzdati je naslov, kosmos neraskidivo povezan sa entropijom, sve ostalo je trip, možda varka, možda san, možda prirodno stanje koje prikrivamo maskom zdravog razuma.
Taj haos u odnosima i u (ne-)radnji u prvo vreme raditelj pokušava da ukroti svojim metodičnim postupkom, dugim i preciznim kadrovima, atipičnim uglovima kamere i mekim fokusom koji pojačava “dream reality” učinak. Ali kako film odmiče, tako popušta i rediteljska kontrola, što nikako nije slučajno. Od samog početka improvizirana gluma polako postaje hektična. Zulawski se prepušta haosu i poziva nas da učinimo isto.
Cosmos je magičan film barem koliko je maničan. Tripozan je, dezorijentirajući, ali zaokuplja našu pažnju. Zvuči otrcano, ali to je put u suštinu kosmosa zvanog čovek i taj put nije uvek prijatan i nije zasnovan na informacijama. Vožnja možda neće biti uvek ugodna, ali ćemo je upamtiti i možda se njoj vraćati. Veliki majstor Zulawski je još jednom uspeo. Nažalost, poslednji put. (8/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.
