Pobjednici Cannesa, 1. dio: Zlatna palma Hirokazu Koreedi
Zlatna palma je otišla Hirokazu Koreedi za porodičnu dramu Shoplifters što je – iako od početka festivala jedan od najjačih filmova takmičarskog programa, došlo kao izvesno iznenađenje. Zbog jake prezentnosti #metoo duha, špekulisalo se sa time da će nagrada otići u ženske ruke. Paranoja je odlukom žirija raspršena, tako da su sve priče o tome kako će “Nadine Labaki sigurno odneti glavnu nagradu za Capharnaüm” postale anegdotarne. Nabaki jeste primila nagradu žirija, čime je jedna od dve žene u Cannesu koje su nešto dobile (Alice Rohrwacher je podelila nagradu za najbolji scenario sa Jafarom Panahijem), ne računajući kategoriju ‘najbolja glumica’.
U Koredinom (pobedničkom) trinaestom igranom filmu nastalom prema sopstvenom scenariju inspirisanim jednim novinskim člankom, radi se o patchwork familiji prevaranata koja pruža utočište detetu iz susedstva, očigledno redovno prebijanom. Koreda se vraća svome omiljenom motivu analize japanskog društva kroz seciranje porodičnih odnosa. On zaviruje u penzije, zdravstvena osiguranja i nemaran odnos socijalnih službi prema zlostavljanu, otkrivajući šokantne rupe u sistemu jedne od najjačih svetskih ekonomija.
Osamu (Lily Franky) i njegov maloletni sin Shotu (Jyo Kairi) su umetnici krađe i kao dvojac imaju perfektno razrađen sistem “nabavke” svih potrepština za petočlanu obitelj. Skupina živi u stešnjenom prostoru kućice koja pripada baki (Kirin Kiki) Osamuove žene Nobuyo (Sakura Ando). Gledatelju će do pred kraj biti nejasno zbog čega Shotu odbija da svoje roditelje oslovljava sa „mama“ i „tata“ iako je njihov odnos- i pored oskudice i snalaženja – prisan i ispunjen smehom.
Na povratku sa jednog od svojih dnevnih pohoda na prodavnice, Osamu i Shotu spašavaju promrzlu devojčicu Yuri (Sasaki Miyu) sa balkona njenog porodičnog stana i odvode je kod sebe. Njeno je telo namučeno fizičkim zlostavljanjem i familija odlučuje da je zadrži kod sebe svesna rizika od optužbi za kidnapovanje. Iz jednog komentara je jasno da su je više puta promatrali kako se sama igra, bosa i neutopljena, dok iz njezinog stana dopiru glasne svađe. Ta odluka će se naravno odraziti na sudbinu svih.
Hirokazu Koreda pokazuje dve situacijski drugačije uslovljene vrste porodica – jednu osnovanu na prevari, ali vodjenu sa ljubavlju i drugu – klasičnu “nuklearnu” koja se nemarno i bez ljubavi odnosi prema detetu. Uz vanredno dobro vođenu režiju baziranu na skladno napisanom scenariju (Koreda je lično odgovoran i za uspelu montažu), odličan kasting nosi film. Lily Franky, koji je već igrao u nekoliko Koredinih filmova briljira u ulozi nezrelog odraslog muškarca čije je srce predano obitelji. (8/10)
Za svoju anti-rasističku sagu BlacKKKlansman baziranu na na autobiografiji Rona Stallwortha o prvom crnom policajcu koji je uspeo da se infiltrira u Ku Klux Klan, Spike Lee je nagrađen Grand Prixjem u Cannesu. Ovo je jedan solidan, zabavan i kritički orijentisan film koji ne zaboravlja da napravi vrlo direktne paralele sa današnjom US politikom, u završnici se koristeći arhivskim materijalom sa Trumpovim govorima, desničarskim demonstracijama i čuvenim incidentom u Charlotesvillu u kome je James A. Fields Jr. automobilom ubio aktivistkinju Heather Heyer i ranio još 35 osoba. Potpuno je jasno da se Lee koristi elementima koji su do sada kod njega uvek savršeno dobro funkcionisali – spoj satire i političke kritike, uz opis sredine sa kojom najbolje saoseća. Sa potencijalom da se pretvori u veliki bioskopski hit zbog kastinga i fine produkcije, BlacKKKlansman je jedna potrebna lekcija o posledicama koje rasizam uvek sa sobom povlači i znak upozorenja da on ne samo da nije oslabio, već doživljava svoju renesansu u US.
Radnja filma je smeštena u Colorado Springs Stallworthovih 1970-ih, tokom kojih je nacija još uvek – i pored zvaničnih promena po pitanju demokratksih prava crnačke populacije – debelo pod uticajem starih (rasističkih) pogleda. Crni policajac se prvo smešta tamo gde niko ne može da ga vidi sem kolega – u arhiv, i postaje interesantan tek onda kada se najavi dolazak bivšeg člana Black Panthers-a Stockely-ja Carmichaela (Corey Hawkins) u grad. Obraćanje crnačkoj studentskoj zajednici Colorado Springsa od strane nekadašnjeg aktivnog borca pokreta koji je u međuvremenu promenio ime u Kwame Ture, čini i lokalne političare i policiju nervoznima i Ron (John David Washington) biva imenovan za under cover detektiva. Način na koji je Lee gradio Ronov lik je simpatično budalast i prave se uporedbe sa mladim Shaftom po govoru, odevanju i ritmičkom hodu. Sa druge strane, on nije ta vrsta sve-umejućeg heroja, a ni tako karizmatičan i tvori jednu sasvim novu vrstu afričko-američkog “nerd” junaka.
Paralelno sa osluškivanjem sopstvene zajednice, Ron – inspirisan Klanovim oglasom u novinama za nove regrute, dolazi na ideju da se infiltrira u njihove redove. Naravo, problem sa time je jasan – Ron je tipičan građanin koga KKK svakodnevno targetuje. Koristeći se svojim glasom (“Ja znam i jive i engleski”), on ugovara i prve susrete i sve dalje korake preko svog zvaničnog broja telefona u policijskoj stanici, postavši i lični miljenik Velikog Maga pokreta Davida Duka (Topher Grace). U fizičkim kontaktima sa klanom, njegov lik i ime preuzima kolega Flip Zimmerman (Adam Driver) – takođe pripadnik druge omiljene zajednice Organizacije, jevrejske. Samo planiranje i sprovođeje zamene identiteta je već problem za sebe, sa neophodnošću velike koncentracije, logističke perfekcije i pamćenja najsitnijih detalja.
Ova priča koja je suviše neverovatna da bi bila izmišljena sama po sebi je dovoljna da vuče film (scenarijsku adaptaciju knjige potpisuju Charlie Wachtel, David Rabinowitz, Kevin Willmott i Spike Lee), ali pravu glumačku snagu ne nalazimo u Washingtonu, već u Driveru koji je jednostavno klasu iznad. Takođe ni izbor nekadašnje zvezde hit tv serije ‘That 70s Show’ Tophera Gracea za najčuvenijeg predsednika KKK nije optimalan – on jednostavno zrači komediju. Čak i da je namera da se najpoznatijoj desničarskoj organizaciji Amerike podsmeva kroz takve male intervencije, to nekako kvari utisak, zato što ispada da su lokalni rasisti pametniji od vođe koji ih je „krstio svetlom“. Za razliku od Gracea, izbor finskog glumca Jaspera Pääkkönena za ulogu neuračunljivog desničarskog fanatika Felixa je fenomenalan (velika zvezda u Finskoj, Pääkkönen se proslavio i ulogama u internacionalnim produkcijama – pre svega u TV seriji ‘Vikings’ i Bellevillovim ‘Jet Trash’ iz 2016).
‘BlacKKKlansman’ nije remek-delo koje se može meriti sa recimo ‘Do The Right Thing’, ali je ovo prvi Lee-jevski film posle dugogodišnjih promašaja. (6/10)
Ako postoji nešto što me apsolutno ne fascinira u Happy as Lazzaro Alice Rohrwacher (dobitnica Grand Jury prize 2014 za dramu „The Wonders“), to je njen scenarij – odnosno, ono što je ispalo od držanja za to slovo. Žiri Cannes festivala kojim je predsedavala Cate Blanchet je očigledno drugog mišljenja, zbog čega mu je i dodelio nagradu. Moram da priznam da je ovo jedan od onih filmova za kojim većina čudno poludi, a da mi nije jasno zbog čega.
Lazzaro i njegova 27-člana familija žive i rade na posedu markize Alfonsine de Lune u italijanskoj Inviolati, nesvesni promena u stvarnom svetu. Verujući da još žive u feudalnom sistemu iako su već 1980-e, oni rade besplatno od jutra do mraka na plantaži „carice duhana“, dodatno manipulisani od lokalnog hohštaplera koji ih drži u ubeđenju da gospodarici duguju pare. Na taj način, on dodatno puni džepove uzimajući šta mu treba kao „nadoknadu“ za male isporuke najelementarnijih stvari za funkcionisanje jako siromašne zajednice. Lazzaro (Adriano Tardiolo), najstariji od sve dece je glavna vučna marva na posedu. On sa naivno iskolačenim očima ne preispituje ništa, već poslušno radi ono što mu se kaže. Za njega je život jednostavan – naredba, izvedba. Rorwacher dobru dušu i plemenitost (koju želi da nam proda kao božanstvenu svojom direktnom asocijacijom na Svetog Lazzara koga je Isus vratio u život) poistovećuje sa stupidnošću kuhinjske mušice i Lazzarovo naivno treptanje/ zurenje/ dečiji osmeh se provlače od prve do poslednje minute filma. Paralele koje se vuku između njegove anđeoske lepote i klasičnog italijanskog slikarstva su opravdane – Tardiolove besprekorne crte lica i debele tamne lokne koje ga uokviruju su nestvarne.
Radnja filma dobija preokret pojavom Tancredija (Luca Chikovani), razmaženog, bahatog sina markize, koji Lazzaru otkriva tajnu da su polu-braća (jedna od misterija je da li to stvarno jesu). Jednog dana, dok zajedno šetaju okrugom, Lazzaro se nesrećnim slučajem sunovraćuje sa litice, posle čega mu nema traga. Istovremeno, zbog velikih poplava u regionu, policija koja kreće da evakuiše stanovništvo otkriva ljude koji su ostali da žive u uslovima neviđenim od pre Drugog svetskog rata. Puca skandal, markiza je uhapšena, a seljani bivaju razmešteni i završavaju u životnim uslovima još gorim (što je teško zamisliti) od onih u kojima su živeli čitavog života. Skokom u budućnost se prekida čarolija jakog uticaja italijanske kinematografije 1950-ih i 1960-ih na „Happy as Lazzaro“. Iskreno rečeno, prvih sat vremena obećavaju da se radi o izvanrednom ostvarenju, pogotovu zbog jako intimnog prikaza seljačkog života, verovanja i načina na koji ljudi guraju napred uprkos svim teškoćama, sve to snimljeno kamerom francuske direktorke fotografije Hélène Louvart, šesnaesticom. Međutim, onda se dešava sledeće -Lazzaro se iznenada budi, na istom mestu gde je pao i zapućuje se u svoje selo koje je u ruinama. U najslabijem delu naracije, on baš tu naleće na delove svoje rodbine – sada odrasle ljude, dok pljačkaju zapuštenu vilu markize i – eto glatkog spoja svih u Rimu, 20-30 godina kasnije (ni ta brojka nije najjasnija). Ostatak mističnih detalja nije dobro pominjati, za slučaj da neko od čitalaca dobije priliku da pogleda film.
(4,5/10)
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
