Perini fanovi širom velike države čekali su njegove tekstove u rubrici “Singlovi” u Džuboksu, štivo koje je razobličavalo kič u rock’n rollu i smeštalo na pravo mesto neke yu rock legende. Bili su to tekstovi koji odišu duhovitošću, a kasapljenje se podrazumevalo. Biće da su mnogima pomogli da se okanu ćorava posla i da muziku slušaju samo u iznudici. Strahovali su gitaroški heroji i kompozitori, pogotovu tekstopisci, samozvane i istinske veličine; taj segment njegovog pisanja i uređivanja, kažu poznavaoci, obeležila je recenzija albuma „Prva plovidba“ grupe Galija. Omiljeni Lukovićevi pacijenti bili su Smak i YU grupa.
A onda su došle tragične devedesete, Petar Luković je kao kolumnista Borbe i Naše borbe, zamenik urednika Vremena, dopisnik Ferala, te autor značajnih napisa u rubrikama „Ćorava kutija“ i „Pero s onoga svijeta“ bio orijentir misleće Srbije. Galerija likova koji su obeležavali Srbiju, neimaštinu i agresiju na susede, postajala je gomila karikiranih i ruglu izvrnutih likova, učesnica i učesnika u dijalozima od kojih bi nam na mahove bivalo lakše i podnošljivije. Ti su napisi inaugurisali novi pristup pisanju, ali i čitanju, doživljaju pročitanog i usvojenog. Možda je to u Srbiji tih godina bila pilula sa placebo efektom, ali nam je sigurno bilo bolje, makar i na trenutak. O pokojnom novinaru Petru Lukoviću. Lupiga