Za šankom sjedim u birtiji tu u Dubravi blizu mog stana. Priđe mi visok snažan tip kratko ošišan, s ožiljkom pod okom.
– Ajde tu knjigu čitat negdje u pizdu materinu. Ovo je birtija ne čitaonica, knjižnica. Nerviraš me s tom knjigom. Ovdje izlazimo mi kriminalci. Rušiš nam reputaciju tom svojom pojavom, naočalama, knjigom – saspe mi.
– Ej, Džek, ne sudi po izgledu… To je Pavle. Napisao je knjigu u kojoj između ostalog piše kako je u Parizu u nekom restoranu koji je ujedno i muzej francuske revolucije naočigled svima ukrao neku jako staru, vrijednu knjigu… – uzme me konobarica u obranu. Nije mačji kašalj. Kažem ti, krao je po Parizu. Uz to je i načitan, i piše, al nije neki gospodincic, lažni ljevičar koji u svilenim papučama piše o odmetnicima. Jedan je od nas… I piše o nama.
Džek me pogleda zainteresirano.
– Pa, u redu, daso, preporuči meni neku dobru knjigu koja bi bila po mom guštu… uobičajeno sjajni Pavle Svirac na svom Facebooku.