Posvađali se zbog para a razišli zbog principa. Tako je Avdo Sidran objasnio odnose među partijama u balkanskim demokratijama. I bio je u pravu. Evo, crnogorska vlada već bi bila sklepana da se stranke nisu posvađale oko resora – što znači: para. Čim je zapelo, Miki se sjetio principa. Mikijevih 10 principa su cool i super. I svi ih prihvataju. Kao što bi prihvatili i bilo kojih 10, 20 ili 30 drugih principa. Sad samo još da se dogovore oko para. Dogovarati se oko „proevropske i pro-NATO agende“ sa Mandićem i Kneževićem, a bogami i sa još ponekom partijom koja će se naći u vladi, to je kao da organizujete svadbu u savani, pa sa čoporom lavova i hijena usaglašavate veganski meni. Pa onda lavovi i hijene, izvaljeni na suncu, mrmljaju: daaaa, može avokado; kako da ne, obožavamo pire od manga; jeeeeste, neka bude dosta humusa, sa hladno cijeđenim maslinovim uljem, ali limeta, limeta, nipošto limun; obaaavezno artičoke, nemojte da zaboravite artičoke!! Sve može. Jer veganski meni ionako nije bitan. Same zvanice su mesni meni. Za Mikija bi se, proizlazi, moglo reći ono što je Viktor Ivančić rekao za Prleta Perića. Parafraziram: SPC je na tron Crne Gore možda i mogla postaviti pogodniju ličnost od Mikija, ali ne i pogodniju dvoličnost od njegove. Andrej Nikolaidis