Lars von Trier se u Cannesu, posle sedmogodišnje zabrane zbog lupetanja na konferenciji za štampu ‘Melanholije’, pojavio sa trilerom ‘The House That Jack Built’ u kome hladnokrvnog serijskog ubicu sa opsesivno kompulsivnim poremećajem igra Matt Dillon. Radnja je smeštena u 1970-ima negde u provinciji na zapadnoj obali Amerike i od urbanosti se vidi tek jedna uzana ulica u koju Jack dovozi svoj morbidni tovar ne bi li ga smestio u hladnjaču, davno kupljenu zarad biznisa sa smrznutim picama. U tom ogromnom hladnom prostoru sa blindiranim vratima, pice će brzim tempom istisnuti beživotna tela prevashodno žena i dece. Von Trier se očigledno tek pred kraj snimanja setio da nije izmasakrirao nijednog muškarca, pa ih je dodatno nabacao u skladište.
Prva kamenčina o koju se redatelj spotiče je beskrvnost njegovog ubice koji je, iako je jasno psihopata, bez ijedne izražajne ljudske osobine. To je malo teško svarljivo iz nekoliko razloga, a jedan od njih je njegova pasije za umetnost, muziku i arhitekturu – hobi profesiju iz nezadovoljstva time što ga je familija naterala da „postane samo inžinjer“. Kakva je ta familija iz koje potiče ne zna se i nekoliko kratkih scena iz njegovog detinjstva su nedovoljne da se spozna poreklo svega, odnosno, kakvim je čudom ta perverzna potreba za ubijanjem eksplodirala u poznim sredovečnim godinama. Potom – kod njega se jedina emocija uopšteno javlja kada pomisli na kosače trave, i jedina scena u kojoj pušta suzu je kada mu se to ponovo prikaže. Postoji mala indikacija iz prošlosti o potencijalnoj karijeri, ali priča je vođena tako da je gledalac ubeđen da je ubistvo počinjeno u prvih 15 minuta filma, zapravo premijera njegovog krvavog projekta. Koliko god da je ta scena odlično razrađena, toliko se čini da bi gledalac trebao da navija za Jacka što je ućutkao neprijatnu ženu koju igra Uma Thurman, brutalnim udarcem u glavu njenom sopstvenom dizalicom za automobil.
Druga kamenčina na narativnom putu je nekonciznost u vođenju počiniočeve ruke i omaložavanju inteligencije apsolutno svakoga sa kojim se sreće. Žrtve su portretirane kao naivne, lakoverne (uglavnom ženske) osobe koje padaju na retoriku koja bi pukla i pred nekim sa mnogo manje moždanih vijuga. Čak će ispasti da Jack ima i prijatelje, koji se materijalizuju niotkuda u samom finalu, ali i oni su maloumne ćurke – i pored života koji vode, odnosno opsesije vatrenim oružjem – oni labave oprez. Što film više odmiče, stvara se osećaj da je Trier više improvizovao nego što se držao pisanog slova, pa je u jednom trenutku osetio i potrebu da citira samog sebe, ubacivanjem sekvence u kojoj se velikom brzinom smenjuju scene iz njegovih prethodnih filmova – ‘Melanholije’, ‘Nimfomanke’ i ‘Antihrista’.
Jack (koji vremenom sebi daje „umetničko ime“ Mr. Sophistication) vodi voice-over konverzaciju sa nekim koga zove Virgil (Bruno Ganz), što će tek na kraju dobiti svoj smisao paklenom vezom sa Danteom. Taj razgovor teče kroz njegovu ispovest o takozvanih pet „incidenata“ koji su zapravo pet stanica njegovih zločina. Posle prvog incidenta sa ženom koja ga je zaustavila na autoputu, Jack dobija nagon za ubijanjem koje se dešava sve učestalije i njegove inspiracije postaju sve brutalnije. „Njegova familija“ – mlada majka (Sophie Gråbøl) i dva maloletna sina koje odvodi u šumu na izlet, biva eliminisana na takav način da se teško kome ne okrene želudac. Pošto oba deteta bivaju ubijena hitkom iz puške direktno u glavu ispred očiju majke, on ih pretvara u umetničku piknik instalaciju, terajući ženu da hrani svoju mrtvu decu. To je tek jedan od detalja koji bi funkcionisali u jednom čisto žanrovskom ili čisto triler ostvarenju, mada ne baš sa takvom vrstom estetike, da nema toliko praznine između – film se oteže i davi, a kada to ne čini, onda udara po očima torch porn sistemom koji kulminira odstranjivanjem dojke kuhinjskim nožem jednoj devojci, do tog momenta mučenoj samo psihološki.
‘The House That Jack Built’ je dvosatna vožnja kroz davljenje, klanje i mutilaciju uz bizarnu upotrebu snimka Glenna Goulda za klavirom koji se stalno provlači kroz film. To nije jedini repetitivni element iz filmskih arhiva – Treći Rajh je nešto čega von Trier očigledno ne može da se otrese. Čak postoji i oda čuvenom bombarderu „Štuki“ – „najsavršenijoj letelici ikada napravljenoj“. Poslednja dva detalja smatram namernom redateljevom provokacijom zbog problema koju je njegova izjava o Hitleru izazvala pre 7 godina. To je jasna poruka – „evo vam ga na, ja i dalje radim šta hoću.“ Ima tu još puno slikovnih dopuna i filozofiranja o ubistvu kroz, na primer, objašnjenje specifičnog procesa obrađivanja grožđa za vrlo posebno vino u Nemačkoj. I tako 155 minuta… (2/10)
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
