Jeff Nichols na tragu Spielberga, Carpentera i The X-Files - Monitor.hr
27.06.2016. (06:10)

Jeff Nichols na tragu Spielberga, Carpentera i The X-Files

Neke filmove možemo oceniti prema onome što vidimo i čujemo, odnosno što nam autor pokazuje i govori, a za neke je potrebno i malo vere kao nekog čarobnog sastojka. Iako Midnight Special vrvi od elaboriranih i vrlo precizno postavljenih detalja koji film čvrsto vezuju za svet modernog američkog Juga i mitske Americane, te elemenata žanra i neskrivenih citata drugih, legendarnih žanrovskih filmova, ipak nam je potrebno nešto s one strane razuma da bismo ga doživeli na pravi način. Potrebna nam je vera, ne nužno u višu silu ili kosmologiju sveta (iako Midnight Special nosi žanrovsku odrednicu “science fiction”), koliko u to da Nichols tačno zna šta radi i šta želi da postigne svakim svojim kadrom i svakom replikom dijaloga.

Fakat je da je Nichols pažljiv i metodičan autor koji bira svoje autorske projekte, zato u celoj karijeri pre Midnight Special ima samo tri dugometražna filma snimljena u nezavisnoj produkciji iza sebe. Fakat je i da ćemo ove godine imati prilike da vidimo dva njegova filma, oba snimljena u studijskom sistemu i oba sa premijerama na velikim evropskim festivalima. U tom smislu je prvi od njih, Midnight Special koji nam dolazi sa berlinskog festivala, manji iskorak iz zone ugodnosti, projekat u principu veran Nicholsovom indie opusu, samo pomeren u smeru žanrovskog filma. Loving koji je imao premijeru u Cannesu i koji očekujemo krajem godine je već druga priča: studijska drama o rasizmu koja bi se mogla umešati u borbu za kipiće.

Još je tu fakata. Michael Shannon koji se profilira kao jedan od glumaca srednje generacije sa najsnažnijim prisustvom na ekranu igra u svakom Nicholsovom filmu. Epizodna uloga Sama Sheparda takođe nije novost za Nicholsa, veliki glumac je iskorišten perfektno u Mudu. Nichols takođe ima nos za decu-glumce i to ovde demonstrira sa izborom Jaedena Lieberhera (to je onaj simpatični klinac koji uspeva da deli ekran sa Billom Murrayem u St. Vincentu) za centralnu i u neku ruku naslovnu ulogu.

Dalje, za Nicholsa su detalji i lokacije užasno važni. Njegov svet je ruralna Amerika (najčešće Jug) nastanjena jednostavnim ljudima, sa svojim starim automobilima, putevima, motelima, benzinskim pumpama, širokim pejzažima, muzikom, “folksy” likovima, pričama i stanjem uma. Nichols se takođe oslanjao na žanrove i pod-žanrove, u Shotgun Stories to je bio “backwoods noir”, u Take Shelter je okruženje bilo pred-apokaliptično, dok je Mud bio pre svega film o (prisilnom) odrastanju, ali je pre svega ostajao u okvirima arthouse kinematografije. Midnight Special je njegov najžanrovskiji film do sada, spoj filma ceste, potere, avanture i SF-a, i to nas dovodi do još jednog fakta. Nichols je vrlo otvoren prema tome šta mu je poslužilo kao uzor i inspiracija: za Mud je to bila proza Marka Twaina, a ovde su to klasici Stevena Spielberga i Johna Carpentera čiji je Starman (1984) poslužio kao model za osnovni zaplet.

Nichols ima i svoj set tema kojima se bavi kroz filmove. To su prijateljstvo, lojalnost, čast, familija, a posebno roditeljstvo i to iz unikatne muške perspektive, dato pre svega kao odnos očeva i sinova, što bioloških, što u socijalnom smislu. Svega toga ima i u Midnight Special uz dodatak jedne sasvim nove teme: filozofske meditacije o izuzetnosti.

Okolišam sa iznošenjem radnje, a za to imam valjan razlog. Midnight Special je jedan od onih filmova koji počinju “in medias res” i postavljaju stvari koje se na prvi pogled čine nepovezanim i kao da imaju funkciju da nas navedu na krivi trag, da bi kasnije postale esencijalne za dalji tok. Tako Roy (Shannon) i Lucas (Edgerton) usred noći odvode dečaka iz zatvorene komune, odnosno religijskog kulta kojim upravlja Calvin (Shepard). Stavljaju naočare za noćno gledanje, gase svetla na autu i nestaju u mraku. Pitamo se jesu li njihove namere časne. Međutim, dečak Alton (Lieberher) se ne buni, čak deluje kao saučesnik, ako ne i inspirator te noćne akcije. I on ima par naočara, onih za plivanje, ali tu nije reč o imitaciji odraslih nego o nečemu ozbiljnijem. On nije običan dečak, on spava danju, a budan je noću, sluša radio-talase i satelite, govori jezike koje ne razume, spaljuje pogledom i imperativ mu je da bude u određeno vreme na određenom mestu, na hiljade kilometara daleko. Roy je njegov otac, a Lucas, bivši cestni policajac, Royev je prijatelj od detinjstva. Njihov je zadatak provući se neopaženo do Altonove majke (Dunst), pa onda do tog mesta, a putem ih jure i dvojica Calvinovih ljudi, bivše braće po veri, ali i vladine snage koje predvodi analitičar NSA Sevier (Driver). Sektaši Altona smatraju prorokom ili čak božanstvom, a njegove poruke biblijskim, pa im je on neka vrsta totema, dok državne agencije u njemu vide potencijalno oružje, ali i potencijalnu opasnost.

Sada dolazimo do glavnog i najtežeg pitanja: je li, odnosno koliko je Midnight Special dobar film? Loš svakako nije, ne može biti uz apsolutno doziranu i perfektnu glumu Michaela Shannona, Joela Edgertona, Kirsten Dunst i Jaedena Lieberhera, pa i relativno male epizode Sama Sheparda, Billa Campa i Scotta Hazea. Čini se da je jedino Adam Driver, na putu da posle reboota Star Wars franšize postane velika zvezda, tu izvukao deblji kraj jer njegov lik ostaje nepovezan i nedorečen, bez jasne motivacije za svoje kasnije postupke. Ne može biti loš ni sa tako postavljenim kadrovima i pažljivo smišljenim dijalozima koji u datom trenutku vrlo malo pokazuju ili govore, ali su svejedno veoma znakoviti samo ako verujemo autoru.

Istina je da Midnight Special nije naročito originalan film, Nichols to i ne krije svim tim pozivanjem na Starmana, Close Encounters of the Third Kind i još nekoliko filmskih naslova. Može se tu iščitati i uticaj serije The X Files, po dinamici su verujući Roy i razumni Lucas solidan pandan agentima Mulderu i Scully, a i mehanika filma je takva da bi se savršeno uklopio kao specijal kakve su kreatori serije radili za kraj sezone. Ali ako to sagledamo u odnosu na ono što nam Hollywood servira u poslednje vreme (franšize, nastavke, remake, restart i reboot varijante starih filmova, iskrižane svetove i filmove stvorene isključivo za postojeću fan-bazu), Midnight Special postaje školski primer filmske zabave starog kova.

I opet dolazimo do presudnog pitanja vere. Odnosno, koliko verujemo da Nichols zna šta radi, pa da možemo pokazati razumevanje i toleranciju za ne baš sitne nedostatke? Recimo rupe u scenariju i motivaciji pojedinih likova koje mogu biti produkt stihijskog skraćivanja, ali i autorovog preteranog oslanjanja na elipse od kojih neke nije zaokružio. Ili tempo filma, namerno spor tako da deluje metodično i podiže nam očekivanja. To radi svoj posao dokle god verujemo autoru da najbolje čuva za kraj. To ovde naprosto nije slučaj, a kraj je možda vizuelno poetičan, ali je apsolutno generičan, na ivici toga da uništi ono što je Nichols sa glumcima i saradnicima brižljivo gradio kroz prethodnih 100 minuta filma. Prethodni Nicholsovi filmovi, pre svega Mud, su bili vrlo dobri, čak blizu remek-dela. Midnight Special to nije. Možda je to stvar tranzicije iz sveta nezavisnog filma u Hollywood, premda se Nichols izborio za autorsku kontrolu. Možda je stvar pritiska vremena i tempa stvaranja filmova. Nichols je znao da pravi dugačke pauze između projekata, a ove godine ima dva visokoprofilna filma, pa Midnight Special deluje kao da je završen na silu. To opet nije razlog da ga ne pogledate ako ste u prilici. Daleko je od savršenog, ali je svakako vredan pažnje. (7/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.


Slične vijesti

11.06.2021. (20:30)

Nakon 'Svetih motora'

Festival u Cannesu otvara romantični glazbeni film “Annette”

74. izdanje Filmskog festivala u Cannesu 7. srpnja otvoriti “Annette”, debi na engleskom jeziku redatelja Leosa Caraxa s Adamom Driverom i Marion Cotillard u glavnim ulogama, piše Slobodna. Film će također igrati u konkurenciji za glavnu nagradu. Film prate izvorne pjesme grupe Sparks, art-rock sastava koji su 1971. godine osnovali Ron i Russell Mael. Šef festivala Thierry Frémaux najavljuje ga kao umjetničko djelo jednog od najboljih redatelja današnjice, piše Deadline.com.

18.09.2017. (00:30)

Kritični pogodak

Kritika filma ‘Logan Lucky’: Više od ruralno-južnjačke varijante Ocean’s serijala

“Logan Lucky žrtvuje realističnost radi faktora zabave, što samo po sebi nije problem, premda zatvor koji deluje kao hotel ispada kao nepotrebno šašava epizoda. Drugi, malo veći problem je sa klimavom motivacijom likova za poduhvat i malo suviše savršenom izvedbom istog, bez obzira na probleme koji iskrsavaju. No dobro, Soderbergh se iskupljuje makar time da nam kao publici veruje dovoljno da nismo retardirani, pa da mora da nam crta svaki korak”, piše Marko Stojiljković o novom filmu Stevena Soderbergha. Monitor

17.09.2017. (23:01)

‘Logan Lucky’: Više od ruralno-južnjačke varijante Ocean’s serijala

Nakon četvorogodišnjeg odmora od filma, versatilni reditelj Steven Soderbergh se vratio na velika vrata sa nečim što se čini baš kao njegov štih: komičnim trilerom u čijem centru stoji elaborirana pljačka. Premisu njegovog najnovijeg filma Logan Lucky je vrlo lako opisati kao ruralni, južnjački “twist” na autorovu komercijalno najuspešniju Ocean’s trilogiju, na šta se u filmu na jednom mestu vrlo duhovito referira (pljačka motodroma u Charlotteu za vreme NASCAR utrke Coca Cola 600 opisana je kao Ocean’s 7-Eleven), ali posredi je mnogo više od stereotipnog izrugivanja sa ruralnim, pritupastim južnjacima i pucanja na lake poene tipa Dukes of Hazard.

Mozgovi operacije su dvojica naslovne braće i njihova sestra čiju familiju bije glas da su generalno malo tupavi i od pamtiveka baksuzi. Oba ta epiteta se donekle mogu primeniti na starijeg brata Jimmyja (Tatum), nekadašnju lokalnu zvezdu američkog fudbala kojeg je povreda noge koštala ne samo profesionalne karijere, već i šansi za uspešan život. On je upravo otpušten sa posla na građevini kao rizik za osiguranje, a njegova bivša žena Bobby Jo (Holmes) se sprema da odvede kćerku (Mackenzie) preko državne granice gde je njen novi tupavi, ali zato bogati muž Moody (Denman) otvorio novi auto-salon. U “porodičnu kletvu”, pak, veruje mlađi brat Clyde (Driver), šanker i veteran rata u Iraku koji je na oltar domovine položio svoju šaku, pa sada ima protezu. Pre toga je, saznajemo, bio u popravnom domu jer je svom bratu pomagao u loše osmišljenoj pljački. Kletva kao da nije dotakla sestru Mellie (briljantna Riley Keough, Elvisova unuka publici poznata kao jedna od zarobljenih rodilja u Mad Max: Fury Road i kao predatorska šefica operacije sa pretplatom na časopise u American Honey), lokalnu frizerku i ljubiteljicu brze vožnje.

Kako je Jimmy radio na sanaciji motodroma, prokužio je kako se transportira novac (labirintom vakuumskih cevi direktno u ogroman podzemni sef), ali mu za poduhvat treba pomoć stručnjaka za obijanje po imenu Joe Bang (Craig) koji se nalazi u zatvoru. Ništa zato, Jimmy ima plan i za to, a kao bonus će dobiti i njegovu dvojicu zaista tupave braće (Quaid, Gleeson), pa će ekipa biti manje-više kompletirana što se tiče svesnih učesnika. Oni nesvesni će se, pak, uklopiti već nekako, a užasno smešna provedba plana uključuje kodiranje pomoću žohara pofarbanih lakom za nokte, neredima u zatvoru motiviranim knjigama i serijom Game of Thrones, zaista improviziranu eksplozivnu napravu i hrabar plan kako se otresti vlasti, NASCAR-a i drugih zainteresiranih.

Opet, Logan Lucky nije samo “heist” ili “caper” triler, a naročito nije običan izdanak istog koji do u nedogled reciklira The Sting ili makar Ocean’s filmove. Soderbergh, i sam poreklom s Juga, je mnogo zainteresiraniji za kulturni milje tog dela Amerike, a ono što u potpunosti “hvata” je ritam i nešto usporeniji tempo svega toga. Jasno, ono što priliči kazinima u Las Vegasu ili bankama u New Yorku (sva ta luda brzina poduhvata i “hi-tech” potkovanost pljačkaša) jednostavno ne paše vrućem, na NASCAR napaljenom Jugu i svetu budalastih seljaka, pa reditelj to poštuje do maksimuma.

On takođe poštuje i svoje likove, što je redak primer za ovakve filmove, i savršeno ih koristi da bi istakao lokalni kolorit i podvukao jako važnu poentu. Oni možda svi odreda deluju bleskasto i nesposobno za bilo kakvo planiranje udruženog zločinačkog poduhvata, ali će nas iznenaditi svojim zdravorazumskom visprenošću i, zašto ne, čovečnošću. To je ujedno i izjava o socijalnom stanju u ruralnoj Americi i tom osećaju izgubljenosti u vremenu i sve kompleksnijim klasnim odnosima, premda nimalo pamfletska i bombastična i pritom zapakovana u vrhunsku zabavu.

Soderbergh se takođe sasvim fino zeza sa glumcima, omogućivši im da se zabavljaju igrajući neki u tipu, a neki sasvim kontra istog. Iako se Channing Tatum proslavio prvo kao plesač, pa kao akcijaš, pa kao komičar, vrlo često upravo kod Soderbergha, ovde se još jednom, nakon sjajne uloge u Foxcatcheru, potvrđuje kao glumac sa žicom i za dramu. Driverov osećaj za “deadpan” komediju je vrhunski, dok je Riley Keough, čini se, pun pogodak kada igra južnjakinju bilo kakve sorte i kada može da nosi trashy, opskurnu odeću. Van tipa je svakako recentno bivši Bond Daniel Craig koji se sjajno zabavlja igrajući tetoviranog i izblajhanog karijernog kriminalca, premda ga na nekoliko mesta izdaje akcenat. Katie Holmes sjajno prolazi kao lajava bivša žena koja je igrom slučaja bolje prošla u životu, što isto važi za Hilary Swank u ulozi zagrejane agentica FBI-ja.

Logan Lucky žrtvuje realističnost radi faktora zabave, što samo po sebi nije problem, premda zatvor koji deluje kao hotel ispada kao nepotrebno šašava epizoda. Drugi, malo veći problem je sa klimavom motivacijom likova za poduhvat i malo suviše savršenom izvedbom istog, bez obzira na probleme koji iskrsavaju. No dobro, Soderbergh se iskupljuje makar time da nam kao publici veruje dovoljno da nismo retardirani, pa da mora da nam crta svaki korak. Takođe, pohvalno je što nema “evo kako ćemo” montaža.

Treći problem, onaj strukturni, ipak nije tako lako zanemariti. Radi se o inflaciji pod-zapleta i likova koji se u njima pojavljuju. Primer za to je prilično klimavo utemeljena i ne baš potrebna ljubavna priča sa Katherine Waterston u ulozi doktorke koja je u srednjoj školi bila zagledana u Jimmyja. Primer za to je i sukob između Moodyja i Mellie kojem i pored očitih kontrasta (bogatstvo – siromaštvo, hvalisavost – skromnost, glupost – promućurnost, na kraju krajeva i Ford – Chevy) fali motivacije. Primer je i karikaturalno zli upravnik zatvora (Yoakam), a naročito zaplet sa britanskim magnatom energijskih pića (MacFarlane), sponzorom NASCAR tima i nekom vrstom dežurnog kretenoidnog negativca. Čak se i kćerkinom izboru za malu miss posvećuje suviše vremena. Jasno je da Soderbergh time pokušava da oslika dubinsku sliku te dobrohotne, gostoljubive i u svojoj blentavosti simpatične ruralne Amerike, ali ih je naprosto previše i to opterećuje film.

Taj problem izvire iz scenarija i možda ga ne bi bilo pošteno pripisivati Soderberghu kao reditelju. Štos je, međutim, u tome što je potpisana scenaristkinja Rebecca Blunt očito fiktivna osoba iza koje se neko krije. Postoje razne teorije ko bi to mogao biti, a najsmislenijih nekoliko vode nazad do Soderbergha i njegovog okruženja. Reditelj se već tradicionalno potpisuje pseudonimima kao montažer i direktor fotografije, pa zašto ne bi i kao scenarista. A ako to nije on sam, onda je sasvim moguće da je u pitanju njegova sadašnja supruga Jules Asner ili, pak, bivša Betsy Brantley, a sasvim je moguće da je u tome prste i imao i Channing Tatum. Svi su oni vezani za južnjački milje, pa nisu nemoguće opcije. No, osoba potpisana kao Rebecca Blunt, ko god to bio, napisala je scenario u kojem je meandriranje koliko-toliko pokriveno sa osećajem za doziranje, što je Soderbergh nastavio sa svojom režijom. Gospođice Blunt, dobrodošli u Hollywood, gospodine Soderbergh, dobrodošli nazad! (8/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.

06.03.2017. (00:12)

Kritični pogodak sa Festa

Kritika novog Scorsesea: Zašto bog ostaje nijem na patnju svojih sljedbenika?

“Silence je rastrzan između žurbe da se film završi, autorske veštine koja se ne može negirati i nezdrave ambicije da jednom za sva vremena Scorsese raščisti dileme o veri. Njegovo premišljanje ‘ima Boga – nema Boga’ i zašto isti ostaje nem na patnju ljudi koji mu se zaklinju na vernost odaje jedan starački utisak ni blizu one hrabrosti i perceptivnosti koju je autor demonstrirao ranije tokom svoje karijere. Plaši li se to Martin Scorsese smrti?”, pita se Monitorov filmski kritičar Marko Stojiljković. Monitor

06.03.2017. (00:00)

Filmska kritika: Zašto bog ostaje nem na patnju svojih sledbenika?

Moram priznati da se, u trenutku kada se beogradski FEST završava specijalnom projekcijom filma Silence jednog od najvećih filmskih autora ikada Martina Scorsesea, suočavam sa prokletstvom praznog papira. Znajući istorijat ove kompleksne produkcije zamišljene kao “grande opus”, veliki lični projekat ili poslednji nastavak tzv. teološke trilogije (zajedno sa The Last Temptation of Christ i Kundun), a naročito vreme proteklo od akvizicije autorskih prava na roman (1988. godine) do početka snimanja filma, pada mi na pamet da se veliki autor suočavao sa sličnim problemom. Doduše, sa mnogo većim ulozima: moja malenkost će se zadovoljiti poštenim i informativnim kritičkim tekstom, a Scorseseu je ovo možda testamentarni film.

Reč je o ekranizaciji romana Shusako Endoa objavljenog 1966. godine koji je već doživeo japansku ekranizaciju 70-ih godina prošlog stoleća. Knjiga i film tematiziraju događaje iz prve polovine XVII stoleća, odnosno progon japanskih kršćana i jezuitskih misionara uglavnom iz Portugala u toku Šogunata. Istorijski kontekst je jasan: prvi pokušaji uspostave misija i pokrštavanja stanovništva su prošli čak suviše dobro, ali su se japanski moćnici zabrinuli zbog propagande zapadnjačkih uticaja koji bi mogli dovesti do toga da Japan padne u kolonijalni položaj, pa je koncem XVI stoleća hrišćanstvo zabranjeno, a sveštenici, misionari i vernici su sistematski proganjani i sadistički ubijani. Određene izolirane zajednice su se održale uprkos tome, prakticirajući izmenjenu verziju vere sa rudimentarnim ikonama i manje sakramenata. Japan se, naravno, ponovo otvorio za zapadne uticaje, među njima i hrišćanstvo, sredinom XIX veka, misije su ponovo uspostavljene, ali pod strogom kontrolom državne vlasti.

Radnja romana i filma prati potragu dvojice portugalskih jezuita Rodriguesa (Garfield) i Garupea (Driver) za njihovim mentorom i učiteljem Ferreirom koji je nestao u progonima. Glasine koje su došle do šefa misije u Macau, Valignana (Hinds) govore o tome da se Ferreira odrekao Boga i da sada živi kao Japanac sa ženom i sinom. Rodrigues i Garupe ne veruju glasinama, pa se upućuju na misiju da ga pronađu ili makar saznaju istinu o njegovoj sudbini.

Kada se pomoću krijumčara Kichijira (Kubozuka) konačno domognu japanskog tla, zatiču košmarno stanje. Vernici su ugroženi i pod stalnom pretnjom samuraja Inouea (Ogata) kojeg zovu Inkvizitor, ali im takođe očajnički treba duhovno vođstvo. Usled okolnosti, njih dvojica se razdvajaju, a Rodrigues potragu nastavlja sam, što će ga dovesti do zarobljeništva gde će Inkvizitor vršiti pritisak na njega tako što će mukama podvrgavati njegovu pastvu. Jednom kada konačno vidi Ferreiru (Neeson) i potvrdi glasine, njegova percepcija vere i Boga će se promeniti.

Bez sumnje, Silence je divno snimljen i u pojedinačnim scenama vešto režiran film, uprkos tome da nije sniman na originalnim lokacijama, nego na Tajvanu, pa su prizorišta ograničena na plaže, planine, šume, dvorišta i uske zatvorene prostorije. Scorsese majstorski alterira klaustrofobiju i agorafobiju kao dominantna osećanja i to podvlači impozantnom zvučnom shemom sačinjenom od huka vetra i okeana, žamora i vriskova. Ritmično i meditativno, Scorsese izmenjuje poetične pasaže sa naturalističkim, insistirajući na težini iskušenja i čežnji za mirom.

Međutim, problemi počinju sa pričom koja je suviše tanka i linearna da bi držala pažnju u epskom formatu od 160 minuta. Scorsese tu i tamo postavlja filozofska pitanja prave vere i ispravnog hiršćanskog postupanja, odnosno moralne dileme između dogmatskog, odnosno deklarativnog, i pravog hrišćanstva koje možda podrazumeva odricanje od vere na rečima, ali u svrhu spasavanja života nevinih. Međutim, češće smo svedoci prilično teškorukaške simbolike koja kulminira u sceni u kojoj Rodrigues samog sebe vidi kao Hrista, kao i u scenama u kojima se Kichijiro opetovano odriče Boga da bi sačuvao život, pa kasnije moli za ispoved i oprost koje imaju mnogo manje smisla nakon simboličkog poentiranja sa 300 srebrnjaka. Takođe, Scorseseu treba skoro sat vremena da bi išta od filozofskih i teoloških pitanja uopšte pokrenuo, što uvod filma čini prilično dosadnim.

U konačnici, takav pristup ždere i likove i glumce koji ih igraju. Andrew Garfield je još i najbolje prošao sa Rodriguesom koji je u središtu zbivanja i koji sam prolazi kroz teške moralne dileme. Smirujuća aura oko Adama Drivera nije u skladu sa oštrim konturama kojima je Garupe ocrtan kao dogmatik na liniji biblijskih mučenika. Liam Neeson je praktično potrošen jer njegov Ferreira nema dovoljno prostora da se razvije kao lik, iako je potencijalno zanimljiviji čak i od Rodriguesa. Opet, internacionalni glumci su bolje prošli nego japanski, u Inkvizitoru ne vidimo ništa ljudsko, što je valjda i zamisao, ali ga i tretman u scenariju i Ogatina gluma okreću u pravcu karikature, dok je Kichijiro više nalik na jadnu seosku budalu nego na čoveka koji se nalazi u ozbiljnom moralnom i egzistencijalnom problemu i koji zbog toga pati. Hrišćanski vernici su oslikani sa elementarnom toplinom, ali su slabo profilirani, a potencijalno kompleksni prevodilac (Asano) postaje, zajedno sa Inkvizitorom, glasnogovornik japanskog surovog pragmatizma.

Na koncu, jedan od grehova Silence je što suviše liči na kompozit sastavljen od Scorseseovih, ali i tuđih filmova. Jasne su poveznice sa The Last Temptation of Christ (motivi patnje i žrtve) i Kundunom (meditativnost), ali se može iščitati još koješta, od Ben Hura (Kichijiro iz nekog, nama nepoznatog, ali sigurno simbolički bitnog razloga orbitira oko Rodriguesa) do Apocalypse Now (Ferreira dok ga ne pronađu, a pomalo i u razgovoru, figurira kao Coppolin / Miliusov pukovnik Kurtz, lik oko koga se pletu glasine i legende i čija je simbolička vrednost veća od realno-životne). Scorsese će prilično vešto ubaciti probrane citate Bressona i Dreyera, dok u poslednjoj sceni pokušava da citirajući Solaris Andreja Tarkovskog postigne efekat Citizen Kane Orsona Wellesa, što mu baš i ne uspeva, nego ionako problematičan kraj zasnovan na nepotrebnom objašnjenju postaje čak kičasto banalan.

Silence tako ostaje rastrzan između objektivne žurbe da se film završi zbog pretnje sudskim procesom zbog zadržavanja autorskih prava, autorske veštine koja se ne može negirati i nezdrave ambicije da jednom za sva vremena Scorsese raščisti dileme o veri. Njegovo premišljanje “ima Boga – nema Boga” i zašto isti ostaje nem na patnju ljudi koji mu se zaklinju na vernost odaje jedan starački utisak ni blizu one hrabrosti i perceptivnosti koju je autor demonstrirao ranije tokom svoje karijere. Plaši li se to Martin Scorsese smrti? (5/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.

27.06.2016. (09:59)

Kritični pogodak

Jeff Nichols na tragu Spielberga, Carpentera i The X-Files

“Midnight Special je najžanrovskiji film Jeffa Nicholsa do sada, spoj filma ceste, potere, avanture i SF-a. Za Mud mu je inspiracija bila proza Marka Twaina, a ovde su to klasici Stevena Spielberga i Johna Carpentera. Istina je da film nije naročito originalan, ali je vredan pažnje”, piše Marko Stojiljković. Monitor