‘Izdajnik po našem ukusu’ pada kao žrtva velikih očekivanja
John LeCarré. Onaj što nije Ian Flemming, premda su radili za istu “firmu”. Pisac špijunskih reklama bez spektakularnih potera i jurnjava, već usmerenih na vrlo kompleksne moralne dileme i konflikte svojih likova. Pisac koji špijunski posao ne slika herojski i glamurozno, već kao samotan život u kojem je čovek često nemoćan pred sistemom i spletom okolnosti. Onaj ko ga je uzeo čitati je ili odustao, očekujući nešto drugo, ili se nepovratno navukao.
Ne kažem, Flemmingov Bond ima svoju magiju koja se u filmovima toliko puta redefinirala i reinventirala toliko da tu zapravo ima vrlo malo Flemminga, sve manje kako vreme prolazi. Van konteksta Hladnog rata, Bond ima sve manje smisla, ma koliko nas napeta akcija sa “gadgetima”, špijunski glamur i suhi humor i dalje na svoj način osvajali. Heroj 2000-ih je pokušao biti također nanovo izmišljeni Jason Bourne sa svojom čisto kinetičkom akcijom. Clancyjev Jack Ryan se tek povremeno pojavljivao kao alternativa, bez pravog uspeha.
LeCarré i njegovi likovi su u toj podeli nekako ostali u senci, premda su se filmski producenti i njega sve češće sećali u unipolarnom / multipolarnom post-hladnoratovskom svetu. A i pisac je obavio svoj deo posla: shvatio je geopolitičke promene i kretanja, te prema tome modernizirao i diverzificirao svoj izraz. Pa ipak filmovi prema motivima njegove proze nikada nisu dostizali niti globalnu popularnost, niti kompleksnost koju bi fan njegovog pisanja očekivao. Ili treba jednostavno priznati da LeCarré nije materijal za filmsku ekranizaciju, koliko je pogodan za TV serije, u prilog čemu govori i odlična nova serija The Night Manager.
Njegova najnovija filmska ekranizacija, Our Kind of Traitor, podigla je očekivanja iz više razloga. Barem moja. Prvo, naslov je dovoljno dobar za izvlačenje paralela sa političkom situacijom u Hrvatskoj, ali je i sugestivan u smislu da smo dobili špijunski triler po našem ukusu. A drugo, sam roman je pisan pod uticajem filmske umetnosti, i to velikog meštra političkog trilera, Hitchcocka po njegovom načelu o običnom čoveku u neobičnoj situaciji, pa se činilo da je posao prenosa na film prilično “idiot proof”.
Taj “običan čovek” je profesor Perry Makepiece (McGregor) koji se na letovanju sticajem okolnosti sprijatelji sa računovođom ruske mafije Dimom (Skarsgard) koji bi strahujući za svoj život nakon smene na “tronu” emigrirao u Veliku Britaniju i pritom vlastima u zamenu za imunitet i zaštitu otkrio ogromnu internacionalnu operaciju pranja novca. Pritisnut lošim odnosima sa ženom (Harris) i željan avanture, naš profesor postaje veza između Dime i ambicioznog agenta MI6 Hectora (Lewis), željnog da “zašije” i rusku mafiju i, još više, britanske korumpirane političare sa kojima je i sam imao loša iskustva. On će, naravno, operaciju pokrenuti u strogoj tajnosti i bez potrebnih odobrenja, nadajući se da će snaga dokaza biti dovoljna da se ide do kraja.
Problem je, međutim, u realizaciji. U želji da naprave film “po našem ukusu”, scenarista Hossein Amini (Drive) i rediteljica Susanna White, sa najvećim delom opusa snimljenim za televiziju, su stvari suviše pojednostavili i opteretili opštim mestima. Tako to biva sa filmovima “po svačijem ukusu”, na kraju postaju i ostaju ne-loši, sigurni i blatantno obični, mnogo puta viđeni trileri sa nešto atraktivnih lokacija i poznatih glumaca. “Meat and potatoes”, što bi se reklo, a LeCarré jednostavno nije takav…
Istini za volju, Susanna White je na jednom mestu shvatila suštinu “lecarréovskog” pisanja. Ne, nije to ni pseudo-verité drmusava kamera u pokretu, ni navodno diskretne lokacije tajnih sastanaka. (Zapravo, u romanu su one glamuroznije, ali su iz produkcijskih razloga učinjene običnijima.) Ne, taj momenat se nalazi pred kraj filma, u sceni koju anticipiramo kao akcijsku kulminaciju i Susanna White bira da umesto te akcije snima same reakcijske kadrove naših aktera koji se skrivaju. Problem je u tome da se ona toga ne drži do kraja, prekida i okreće paradigmu za 180 stepeni, u pravcu filmskih klišea, a nauštrb realističnosti, pa navodno kukavni protagonista odjednom poželi da bude junak. Ta scena simbolizira sve što je pošlo po zlu u ekranizaciji.
Sa pozitivne strane, glumačka ekipa je sasvim fino odabrana. Damien Lewis je glumac u usponu, zvezda serije Homeland, pa je njegova uloga Hectora sasvim solidan nastavak dosadašnje karijere. Stellan Skarsgard prosto briljira u ulozi Dime, iskorištava kolorit lika, svoju reputaciju i slobodu interpretacije da bi napravio najbolju i najpamtljiviju ulogu u filmu. Glavna zvezda filma, Ewan McGregor, sasvim je dobar kao običan čovek, ali mu zbrzani i spetljani scenario ne ide na ruku što se tiče očekivane transformacije u heroja. Ona se naprosto dešava suviše naglo i bez prave motivacije.
Our Kind of Traitor je možda, makar što se mene tiče, pao kao žrtva izuzetno visokih očekivanja. Ponoviću još jednom: to nije loš film, lagan je, pratljiv i elementarno napet, iako zapravo znamo šta će se dešavati i svaki “plot twist” se da predvideti iz daljine. Zapravo, moglo je to mnogo bolje, snažnije, atmosferičnije, psihološki dorađenije. (5/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
