Ako pogledamo malo u prošlost, jednoumlje je pre bilo pravilo nego izuzetak. Insistiranje na jedinstvu, na famoznoj srpskoj slozi, okupljanje oko jednog vođe ili jedne partije spadaju u tradicionalnu praksu našeg društva, dok nam polifonija, razvijanje šarolikosti i svakovrsnih posebnosti baš i nije bilo blisko. Višestranačje je uvedeno na jedvite jade, a i na tim prvim izborima u decembru 1990. godine Socijalistička partija Srbije osvojila je 194 mandata, više čak i od Vučića danas, dok je voljeni vožd Slobodan Milošević osvojio više od tri miliona glasova. Kad je Milošević najzad oboren, nakon desetogodišnje borbe, sankcija, ratova, bede i zločina – građani su odmah u Vojislavu Koštunici prepoznali novog vođu. U periodu neposredno nakon predsedničkih izbora 2000. godine, Koštunica je imao neverovatan rejting koji se kretao između 70 i 86 procenata – toliko građana je tvrdilo da baš u njega ima najviše poverenja. Poenta rušenja Miloševića, između ostalog, bilo je i uvođenje istinskog pluralizma, ali građani to nisu tako shvatili, njima je bilo bliže traženje novog mesije… – piše Tomislav Marković o fenomenologiji jednoumlja u Srbiji za Al Jazeeru.