Čim smo ušle u zgradu, mama nam je rekla da ne trčimo hodnicima. Okolnosti su bile izvanredne i danas je bio njezin red da dežura u Ministarstvu kulture. Trebala je obići čitavu zgradu, pregledati je li sve u redu. Zgrada je bila izgrađena početkom pedesetih godina. Imala je prizemlje i dva kata. Bila je dugačka. U dnu svakog hodnika, s istočne strane, nalazile su se malene stube i onda po još jedna skrivena prostorija iza njih. Zgrada je imala prizemlje, dva kata i podrum. Da, podrum sam posve zaboravila. U tom su se prostoru, koji je bio ogroman, nalazili restoran, kuhinja i arhiv, ali i jedna slabo osvijetljena soba u kojoj nam je Djed Mraz darovao paketiće za Novu godinu. Brzo sam stigla do kraja prvog hodnika, sišla niz male stube i ušla u kopiraonu gdje je bilo puno kompjuterskog papira. Taman sam se zavukla ispod nekakvog stola i kemijskom počela švrljati po plavoj kuverti, pretvarajući se da šaljem pismo u neku daleku zemlju, kad sam čula škripanje parketa na ulazu u sobu. Mislila sam da je mama, ali prije nego sam joj se stigla javiti, obratio mi se dubok, užasan glas: – Gdje si se to sakrila? To nije bio glas moje mame. Iz serije priča strave i užasa koje donosi Kulturpunkt.
