Kada ode velika svetska književnica, moralo bi biti mnogo članaka, nekrologa, ocena, sećanja… O Dubravki Ugrešić je napisano neočekivano malo, skoro stidljivo. U Hrvatskoj, koja bi se morala boriti za njeno ime i poreklo, samo je alternativa (Novosti, Booksa) pisala o njoj, i organizovala komemoraciju u Zagrebu, u Lutkarskom pozorištu, mesec dana docnije. Nimalo čudno, kad se setimo kako se hrvatska zvanična politika, zajedno sa nacionalističkim krugovima, ponašala prema njoj. Na komemoraciji u Zagrebu bio je izaslanik Predsednika republike, bilo je i nižih „izaslanika“ iz Ministarstva kulture. Ali bio je i holandski ambasador. U publici – stotinjak onih koji su ju istinski poštovali. Možda postoji još jedan razlog što je odziv na njezinu smrt bio, blago rečeno, skroman i spor. Reč je o suviše velikom delu, o nepodnošljivo moćnom talentu, o književnici koja je uveliko nadmašila svoje vreme i nagovestila novo, a pre svega novo čitanje svojih dela. Njen termin „kultura laži“ odnosi se na čitavo klupko problema koji tek danas, četvrt veka docnije, postaju jasniji u svoj svojoj grozoti. Lokalno je uistinu pokazalo svoje ružno globalno lice, i Dubravkino razmišljanje o kulturi laži je danas aktualnije nego ikad. Peščanik