Kemijsko pecanje
Hvatanje uranija u moru kemijskom mrežom
Uranij se u morskoj vodi nalazi u obliku uranilnog iona, UO22+, dakle u oksidacijskom stanju VI. Privučen negativnim nabojem „radne elektrode“ (WE), on se veže za polimer PAF-E, pa se potom, primanjem elektrona, reducira u UO2+. No u tom stanju ostaje samo milisekundu, jer se polaritet elektrode mijenja frekvencijom od 400 Hz. Posljedica toga je da katoda postaje anoda, pa UO2+ gubi elektron (oksidira se), no ne vraća se u oblik UO22+ nego reagira s natrijevim ionima (Na+) stvarajući žuti talog pomalo neodređenog sastava, Na2O(UO3⸱H2O)x. No ima o kemiji još. Koliko se na radnoj elektrodi (WE) može nataložiti uranija, točnije njegovog žutog taloga?
Odgovor je: nakon devet dana elekrolize morske vode svaki gram elektrode vezao je 6,0 mg uranija, a na kraju pokusa – nakon 24 dana – udio uranija na elektrodi se udvostručio. Rekli bismo mnogo – jer toliko uranija (12,6 mg) ima u nešto manje od četiri tone morske vode – no ne treba zaboraviti da se pri procesu troši električna energija. Isplati li se to? Rekao bih da se isplati. I more je energent, kaže Nenad Raos za Bug.