Promjena imena u neko pobjedničko
Groupie: Piši mi brate, piši mi Kartelo
Postalo mi je jasno da svi oni koje ja uzdižem jako brzo padaju. Pomislio sam da je mojoj mami ipak bolje nego Kartelovoj. Moja barem nije gajila velike snove o meni i mojoj budućnosti. Bila je sretna već samim tim što nisam njoj skroz na grbači. Nikad se nije mogla ovako opako razočarat kao Kartelova. Kartelo je bio u stanju šoka, čak nije mogao ni plakat.
“Dođi!” povukao me za sobom.
Vani smo sjeli u njegov skupi hedonistički auto. Nagario je po gasu. I nije dizao nogu s gasa sve dok se po vijugavoj cesti nismo dovezli na vrh Sljemena, tamo kod tornja. Izašli smo. Gore je bilo tako jebeno hladno. Čak se ni snijeg još nije otopio. Popeli smo se na vidikovac s kojeg se vidio čitav Zagreb. Kartelo je izvadio nove cigare.
“Nema veze, kad tad osvojit ću ovaj grad… Mi poduzetnici naučili smo gubiti i dobivati…” Pripalio mi je cigaru.
“Kad ste zadnji put dobili? Kad i Dragovoljac utakmicu?” izletjelo mi je. Nova zgoda Nacionalne groupie.