Gotova Mostra, festival prošao bez iznenađenja, uz par promjena

Festival je završen, nagrade su podeljene. Devetočlani žiri programa Venezia 73 kojim je predsedavao britanski reditelj Sam Mendes, a u kome su se nalazili Laurie Anderson, Gemma Arterton, Giancarlo de Cataldo, Nina Hoss, Chiara Mastroianni, Joshua Oppenheimer, Lorenzo Vigas i Zhao Wei, Zlatnog lava za najbolji film je dodelio Filipincu Lavu Diazu za Ženu koja je otišla, crno-belu studiju političkih i socijalnih nepravdi, ljudskog zla i osvete kroz priču o učiteljici Horaciji koja 30 godina provodi na robiji zbog ubistva koje nije počinila. Diazovski dug, ali ne i tradicionalno spor kao njegova prethodna ostvarenja (podsetimo se samo osmosatnog A Lullaby for the Sorrowful Mystery premijerno pokazanog na Berlinalu u februaru), ovo je iznenađujuće pristupačan film čija se 226 minuta skoro ne osećaju.

S obzirom na profil takmičarskog programa na kome su se našla ostvarenja neujednačenog kvaliteta, priznanje Diazu nije toliko veliko iznenađenje koliko činjenica da je nagrada za najbolji film ponovo zaobišla Andreja Končalovskog koji će morati da se uteši Srebrnim lavom za najbolju režiju za svoju holokaust dramu Raj, nagradom koju deli sa Amatom Escalanteom za Untamed. Posle 50. godina od pojavljivanja u Veneciji sa Prvim učiteljem koji je Natalyi Arinbasarovoj doneo Volpi Cup za najbolju glumicu 1966, ovo je – uz Kuću ludaka za koju je 2002. primio Specijalnu nagradu žirija, treće veliko priznanje za Konchalovskog od Poštarovih belih noći 2014, takođe krunisanog Srebrnim lavom.

La La Land, mjuzikl Damiena Chazella je od svoje prve projekcije pobrao izvanredne kritike, ali to nije film koji je mogao da računa sa najvišim nagradama zato što se žanrovski nalazi u problem zoni. Coppa Volpi Emmi Stone za najbolju glumicu je time vrsta nadoknade i pored jake konkurencije koju je imala u Natalie Portman za ulogu Jackie Kennedy u biopicu Pabla Larraina Jackie, nagrađenog za scenario Noahe Oppenheima. Za izvanredan performans fiktivnog argentinskog Nobelovca za kniževnost u The Honorable Citizen Mariana Cohna & Gastona Duprata, Coppa Volpi za najboljeg glumca je otišla sasvim zasluženo Oscaru Martinezu. ‘The Honorable Citizen’ je inače bio jedan od jačih kandidata u glavnom takmičarskom programu u koji su nekako skliznuli i Kusturicin Na mliječnom putu, Piuma Rohana Johnsona i Questi Giorni Giuseppea Piccionija, kojima bi idealno mesto bilo na nekom revijalnom programu tipa ‘novi filmovi iz…’

O filmu The Bad Batch Ane Lily Amirpour koji je dobio specijalnu nagradu žirija, Monitor je pre nekoliko dana objavio kritiku. To je film sa neodoljivom vizuelnom estetikom koji se gubi na pola puta u rediteljkinoj neodlučnosti da li pravi akcioni ili arthouse film.

Na ovogodišnjem takmičarskom Orrizonti programu se takođe našlo dvadeset filmova, među kojima i nepalski White sun Deepaka Rauniyara o antirežimskom partizanu Chandri, koji se čuvši vest o smrti oca, vraća u svoje zabačeno planinsko selo posle skoro decenije odsustva. Film je sitno vezen metaforama o smeni starog novim. U pozadini priče se nalaze oružani sukobi (1996-2006) između maoističkih pobunjenika i monarhista i smrt oca simbolično predstavlja gašenje starog državnog sistema i rađanje novog. To je film koji je nezasluženo zaobiđen pri žiri odlukama.

Orrizonte nagrada za najbolji film je otišla Federici di Giacomo za dokumentarac Liberame o Ocu Cataldu, poznatom egzorcisti sa Sicilije i njegovim kolegama. Di Giacomo temi pristupa staloženo i bez hype intervencija. Nju njaviše interesuju razlozi za procvat interesovanja za egzorcizam koji očigledno postaje vrsta psihoterapije kod ljudi koji svoje lične demone pretvaraju u biblijske. Najbolja režija je čast koja pripada Belgijanki Fien Troch za njen portret tri tinejdžera koji se bore sa svojim problemima u maloj ruralnoj zajednici. Troch istražuje mračne strane odnosa roditelji-deca u priči u kojoj dugogodišnje seksualno zlostavljanje jednog od tinejdžera eskalira u ubistvo čiji su svedoci njegovi drugovi.

Osvrnuvši se na nedavno završeni festival, presuda je da je većina nagrada ipak otišla u prave ruke. Dokumentarni filmovi, sem Liberame su nažalost ostali u drugom planu što sa druge strane nije ni tako neuobičajen festivalski sindrom.

Festival je ove godine prošao kroz nekoliko značajnih promena. Projekcione sale su obnovljene i tehnički adaptirane prema novim standardima, a za profesionalce je premijerno uvedena mogućnost gledanja filmova iz programa Orizzonti online. Obnovljen je i Cinema nel Giardino inaugurisan prošle godine – ista ona sala u kojoj je publika počela da pada zajedno sa sedištima na projekciji Kim Ki-Dukovog The Net, u daljem toku festivala se pokazala kao potpuno funkcionalna.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.