Fenomenalna Kristen Stewart između modnog podzemlja i spiritualne ravni

Olivier Assayas voli da snima filmove sa internacionalnim glumačkim postavama. Obično se to moglo ugurati u žanrovski okvir globalnog trilera i bilo je tek nešto bolje od konfekcije kakvu obično viđamo na tu temu. Međutim, kad Assayas ubode temu koja mu leži ili se uhvati nekog cross-genre pristupa, to može biti zanimljiv film. Takođe, ne treba smetnuti sa uma da imamo posla sa autorom koji zna da se nepotrebno zapetlja, pa se izvlači na opšta mesta. Personal Shopper stoga može da ode na bilo koju stranu.

Zapravo, opis u kojem stoje pojmovi poput priče o duhovima, napetog trilera, modnog podzemlja i socijalne drame zvuči jako difuzno. Srećom pa iz scene u scenu pratimo jednu od najboljih glumica današnjice, Kristen Stewart i njen lik obeležen anksiozom, rastrzan između sveta materijalnog, odnosno posla koji ne podnosi za osobu koju ne voli u svetu koji joj nije nikako po guštu, spiritističkih i spiritualnih ambicija i osećaja tuge i praznine. Njena Maureen jedan je od najkompleksnijih likova ove godine i verovatno par godina unazad. I Kristen Stewart je u životnoj formi.

Maureen je naslovni lični kupac za površnu i praznu, a izrazito bogatu manekenku Kyru (von Waldstatten). Znate da su takvi ljudi obično “prezauzeti” da bi se bavili svakodnevnim banalnostima poput izbora odeće čak i kad od tih svakodnevnih banalnosti žive. Naravno, to nije posao njenih snova nego posao koji plaća račune i omogućava joj da bude u Parizu. Opet, Pariz takođe nije njena destinacija iz snova i njen situirani dečko (Olvin) je zove da mu se pridruži u Omanu, što ona odgađa, jer “čeka na znak”.

Ne, Pariz je mesto muke i tuge, mesto na kojem je umro njen brat blizanac Lewis i to od srčane mane koja im je zajednička. A “znak” je znak od njega, sa onog sveta. Naime, Maureen za sebe smatra da je medijum koji komunicira sa svetom duhova, a i Lewis je za sebe bio uveren u isto. Njegov duh se možda skriva u kući u kojoj je živeo sa Larom (Bouaziz), a možda i lebdi slobodan okolo.

Maureen svejedno mora da učini nešto, da ga potraži ili sačeka, da čuje informaciju ili da se od njega oprosti. Stvari postaju čudne nakon što Maureen u toku službenog puta u London počne da prima uznemirujuće i intrigantne SMS poruke od nekog nepoznatog sa skrivenog broja. Je li to Lewis i taj famozni znak? Ili je to ipak Ingo, poslovni saradnik i bivši ljubavnik njene gazdarice koji joj se već prilikom prvog susreta udvarao i u poslovnom i u personalnom smislu?

Ne ulazeći u metafizičke rasprave, držeći spiritualni aspekt u kontekstu svoje heroine i iz njene perspektive pričajući priču, Assayas pažljivo i polako gradi atmosferu. Ima tu sitnih, filigranskih detalja kako iz vanjskog sveta mode i taštine, tako i iz unutarnjeg obeleženog grčem, tugom i nervozom i sa njima reditelj vrlo vešto žonglira. Gotovo androgino držanje Kristen Stewart za koje nam je jasno da je samo maska mu je sasvim dobar saveznik na tom putu. Dok je film atmosfere i raspoloženja, reklo bi se film ni o čemu, Personal Shopper izuzetno drži pažnju.

Problem nastaje u manjoj meri u vizualizaciji te spiritualne komponente. U suštini, fora su komadići trivije da je Victor Hugo bio medijum, te da je eksperimentalna fotografija nastala na seansama zazivanja duhova. Nekako ćemo čak i progutati film-u-filmu o izgnanstvu poznatog pesnika koji je kratio vreme seansama sa duhovima, ali će nam se “pravi” duh u kući učiniti kao nesuptilno rešenje i pritom u kontekstu snimanja celog filma na 35 mm i u kišno-sivim tonovima, izuzetno nespretno izvedeno.

Problematična je i misterija oko SMS-poruka. Odnosno, nakon jedne partikularne poruke, misterija je zapravo i ubijena. Autor dva klimava kraja pokušava da poveže u jedan i to otvoreni i kanda višesmisleni, ali zapravo prilično prozaični i jasni. Sve što tako vešto podigrava, Assayas uspeva zabrljati u operacionalizaciji koja možda čak i nije bila potrebna.

Opet, Personal Shopper je film o kojem se može dugo razmišljati i raspravljati. Delom je to stvar Assayasa kojeg festivalski selektori i žiriji vole više čak i od festivalske publike (film je izviždan u Cannesu, ali je svejedno podelio nagradu za režiju u zvaničnoj konkurenciji). Delom je to zbog maestralne Kristen Stewart i njene karijere koja ide u pravom smeru, dostiže neverovatne visine i ponire duboko u ljudske emocije. Međutim, Personal Shopper je film koji postaje sve bolji što duže razmišljamo o njemu. Uvlači se pod kožu i prati nas. (7/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.