Da je u ovo vreme neki drugi autor izbacio ovakav film u Hrvatskoj, celokupna kultur-politička scena bi ga optužila za dodvoravanje susedima i podrivanje vrednosti Domovinskog rata. Zato što ne gusla i ne talambasa. Zato što ne nastavlja sa novom mitologijom. Zato što govori o ljudima čiji su životi tim prokletim ratom oštećeni, čije su snažne veze prekinute i ne mogu biti tek tako nastavljenje. Zato što govori o borbi za oprost. Zato što je ljudski.
Ogresta problema u svojoj biografiji nema, ličnoj i profesionalnoj. Svoje svetonazorske i političke stavove ne krije, ali ih ne gura pod nos drugima. Zabeleženo je gde je bio i šta je radio 90-ih, i u to vreme je imao reputaciju i državotvornog reditelja (zbog nekih reklamnih spotova), ali i jugonostalgičara (zbog filma Isprani koji je zasnovan na poetici srpskog Crnog talasa). U svojoj daljoj karijeri i kada se bavio ratom i njegovim posledicama, kao u Crvenoj prašini, tu nije bilo mitologizacije – Ogresta se bavio ljudima u vremenu i njihovim snalaženjem u turbulentnim socijalnim okolnostima, zvali ih mi ratom, poratnim periodom, tranzicijom ili kako god. S one strane, nagrađen specijalnim priznanjem Label Europa Cinemas u Berlinu i trima nagradama u regionalnoj konkurenciji na upravo završenom Festu (najbolji film, režija i nagrada kritike Nebojša Đukelić) najbolji je i najkompletniji Ogrestin film do sada.
Priča prati Vesnu (Marinković), patronažnu medicinsku sestru u Zagrebu. Njen posao nije lak, ali ona ga obavlja savesno i odgovorno. Nije lak ni njen život, kao samohrana majka podigla je dvoje dece, sin Vlado (Budak) je uspešan poduzetnik, oženjen i otac jednog deteta, a kćerka Jadranka (Lazović) sveže diplomirana pravnica koja čeka svoje prvo zaposlenje i pred udajom je za momka koji možda nije “najbolja partija”, ali je voli i dobra je osoba.
Iz njihove nekad prijatnije, nekad teže kolotečine će ih “drmnuti” telefonski poziv na Vesnin mobitel. Sa druge strane je Žarko (Ristovski), Vesnin (bivši) muž i Vladin i Jadrankin otac koji je iz njihovog života nestao pre 20 godina. Žarko nije jedan od onih tipova koji napuste svoju familiju, nego oficir JNA koji je ostao “s one strane” i čak “dopao” Haaga i odslužio zatvorsku kaznu. Familija je pre rata, reklo bi se, skladno živela u Sisku, ali su se stvari promenile.
Za decu je otac samo svojevrsni uteg i izvor potencijalnih problema, Jadranka ga jedva poznaje i ime oca ratnog zločinca nije baš poželjno za posao u državnoj službi, a Vlado ga krivi ne samo zato što ih je napustio, nego i zbog smrti svog brata blizanca Zorana, za vreme rata i pod (u filmu) ne baš jasnim okolnostima. Opet, za Vesnu on nije samo ono što se o njemu govori i piše, nego njen muž sa kojim je u ljubavi i skladnom braku provela najbolje godine i izrodila troje dece. Njih dvoje će otpočeti komunikaciju.
Naravno, standardna je to dilema je li ljubav, pa makar iz prošlosti, jača od rata, ma kako on u prošlosti bio. Standardna je i dilema o lojalnosti, da li osobama do kojih nam je stalo ili do nekih kategorija poput naroda i zemlje sa kojima se može manipulirati ili do vrhunskih humanih ideala poput istine i pravde. U centru toga stoji Vesna, osoba koja se namučila kroz život i koja sad mora da donese odluku da li da obnovi kontakt sa mužem ili ne. Prvo telefonski, a onda možda i uživo. Ipak taj rat niko od njih nije birao i završio se pre dovoljno godina. Pitanje je mogu li oni jedni drugima oprostiti krive odluke. I mogu li prave…
Ksenija Marinković koja je u ulozi Vesne prisutna kroz ceo film apsolutno je sjajna iz scene u scenu. Svom liku pristupa sa integritetom, odmereno i emotivno. Kao njen partner, Lazar Ristovski je na ekranu prisutan možda nekih 10-15 minuta i po pravilu igra na svoj šarm, ali njegov lik svejedno nije konstrukcija, već pokazuje osobine ljudskosti. Odnos između njih dvoje i komadići informacija su pravilno tempirani.
Pored toga, film ima sjajan audio-vizuelni identitet, Ogresta sjajno postavlja kadrove, a fotografija Branka Linte kojom preovlađuju isprani i hladni tonovi je impresivna u predstavljanju sivkaste životne svakodnevice, kao i zvučna shema u kojoj kontrastiraju monotoni zvuci okoline (žmigavci, škripa lifta) sa naglim zvonima i melodijom na mobilnom telefonu. Na taj način Ogresta precizno ocrtava psihologiju svojih protagonista.
S one strane je film o suočavanju sa prošlošću, svojom i tuđom, i o praštanju, bez patetike i popovanja, sa uvažavanjem svih činjenica i pravom na izdvojeno mišljenje. Njegova čovečnost je za svaku pohvalu. I već to ga čini filmom vrednim gledanja. Međutim, to nije sve. Onaj obrat na kraju i upitnik koji se pojavljuje na licima gledalaca ga već čini izuzetnim filmom koji udara u stomak i ostavlja bez daha. Malo li je za niti 90 minuta filma? (9/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
