Svi samo zapomažu: "Aaajme, krepat ću, ja ovo neću priživit, kad će više deveti misec..."
Turizam je naša peć, a mi svi gorimo
Pred vama je znojno jutro, bili gazda ili najamna snaga. Isprati jedne zbunjene goste, dočekaj druge. Imaš dva, tri sata za uređenje apartmana. Ono što bi u svom domu sređivao kroz mjesec dana, natenane, sada moraš upicaniti za par stotina minuta. Pokupi posteljinu i šugamane, nosi u praonicu, operi kompletno suđe, usisaj, prođi mokrom krpom – podove, ormare, stolove, prozore. Do sljedeće grupe sve ima da se sjaji kao novo. Tako mokar, šporak i nervozan još nisi ni duvan zapalio, kad kuc, kuc, evo nove grupe. Pa dočekaj, objasni, uputi, saslušaj prigovore, raduj se pohvalama. Za par dana sve ispočetka. Mijenjaj, peri, fregaj, suši, rastavljaj, postavljaj… Do kraja masovne sezone koja se proteže duboko u jesen, totalno si devastiran. … Urbani turizam sve je pokvario. Do centra više nećeš stići, ako nekim čudom i uspiješ parkirati, mjesto u svom kafiću naći nećeš. Tamo se sada služi i hrana. Provjereni konobar samo sliježe ramenima: “A ća ćeš, ne mogu ih potirat, a mista ti neće bit do popodne!” “Pa neću u dva popodne pit kavu na plus pedeset!?” “‘Vjerojatno i nećeš, jer tada služimo ručak!” Slobodna