Antropološki optimist
Cry Macho: I tako je Clint Eastwood pod stare dane postao diznijevac
Zaista je teško poverovati da Eastwood postiže ono što bi najverovatnije uz mnogo krvi i znoja jedva uspeo da ostvari Joe Don Baker u punoj snazi sedamdesetih. Michael Cimino, Sam Peckinpah i Steve McQueen, ili bulumenta mlađih cinika ne bi nikad mogli da ponude ovako detinjastu postavku života u kojoj prelako pobeđuje dobrota. Ima nečeg naivnog u tome da je zlicu moguće preobratiti kao da lavu izvadiš trn iz šape… Da bi film bio zaista filmski, bilo bi potrebno valjda još najmanje 45 minuta peripetija i surovosti, ovako je čitav ugođaj televizičan, više za Fox-ove porodične filmiće „iz ruralne Amerike“, ili, možda, za jednu epizodu Matlocka. I tako, Eastwood je pod stare dane postao diznijevac. „Salaš u malom ritu“ prema ovom filmu deluje kao „Divlja horda“. A ipak je to Eastwood. On je odlučio, kao i u „Američkom snajperisti“ i u „Mazgi“, da ne zauzima stav. Kad bolje razmislim, ni u „Neoproštenom“ nije baš sve po JUS-u, Clint je reditelj sudbine i akcije, ne moralisanja. U njegovim filmovima je reč o tome da ne bežiš od sudbinskog poziva, a ne da ispravljaš krivu Drinu (ili razne drine). Ne pitaj Eastwooda „ko je u pravu“, zamoli ga da ti pomogne da automobil izguraš iz kaljuge, a on te neće pitati šta kriješ u gepeku. Lupiga
