‘Cake’ – najbolja uloga u karijeri Jennifer Aniston

Jennifer Aniston smo znali po seriji Friends, pa onda kao glumicu u masi romantičnih komedija, i još kao devojku Brada Pitta. Međutim, još na vrhuncu svoje slave ona je imala nekoliko pokušaja da ostvari dramsku, ili hajdemo reći ne totalno rom-com ulogu u nekakvim indie filmovima. Ruku na srce, nije to bilo loše ili neprimereno, što se najbolje vidi u Office Spaceu, gde Jennifer koristi svoju standardnu personu “devojke iz kraja” sa nešto malo smisla za “witty” humor u materijalu koji je komedija, ali niti je romantična niti vređa inteligenciju gledalaca, nego ih tera na makar minimalno razmišljanje o određenim apsurdima i paradoksima modernog života. Bilo kako bilo, Jennifer se snašla sa svojim ulogama, ali nekako nije uspela da se “re-brandira” kao ozbiljna glumica. Kritičari to nisu baš pušili i samo su je tapšali po ramenu za dobar pokušaj, a publika je htela svoju staru “american sweetheart”.

Problem sa slatkicama je prost i jednosmeran protok vremena. Slatkica od 40 godina deluje čudno, a Jenniferina persona se nije razvila u ionako u Hollywoodu retku zverku žene s integritetom, pa su je zasipali ponudama za uloge komično-perverznih žena u nepristojnim komedijama poput Horrible Bosses i We’re The Millers. Kako ipak nije odustajala od svoje indie karijere, naša slatkica je rešila da sama izabere materijal, producira film i sebi nameni glavnu ulogu. Problemi sa time su što je materijal tipična indie konfekcija, scenario je sve vreme na ivici raspada, na kraju se čak i raspadne, a režija je toliko pešačka da ga ne može održiti kompaktnim. U konačnici, Jennifer Aniston je možda ostvarila svoju najbolju ulogu, svakako najdramskiju u karijeri, ali Cake nije baš tako dobar film kao što bi to njegova producentica želela.

Jasno, u pitanju je klasična pred-oscarovska konfekcija i trik koji su Jennifer i kreativni tim primeli je toliko star da svima izlazi na nos: takozvani “makeunder”, suprotno od “makeovera”. Dakle, uzmi glamuroznu glumicu i deglamuriziraj je. Skini joj šminku, nabij podočnjake, zajebi farbu za kosu i obuci je u odeću iz diskonta. Učini je da izgleda depresivno i da se drži depresivno. Daj razlog za to: neka to bude nekakva fizička bolest ili još bolje povreda. Nabij par plastičnih ožiljaka. Učini je ograničeno pokretnom, na granici invalidnosti. Možda za to dobije Oscara, a nominacija joj ne gine. Takvi trikovi su već provaljeni, a u prilog Jennifer ne ide ni to što se Marion Cotillard takođe “deglamurizirala” i to u mnogo boljem filmu eminentnih art-filmaša (Deux jours, une nuit je meni jedan od najboljih filmova godine), a Julianne Moore se “razbolela” u Still Alice, pritom je njen verovatni ovogodišnji Oscar proizvod kumulacije dobrih uloga u različitim filmovima poslednjih godina (ima je posvuda).

Pa da vidimo šta nam se desilo sa Jennifer, odnosno njenim likom Claire. Ona je jedna depresivna i cinična žena koja se oporavlja od povrede. Ide na grupnu terapiju (kod Felicity Huffman) i tamo se ponaša kao popriličan “troll” i kontraš. U prvoj sceni se razgovara onim sentimentalnim tonom o samoubistvu koleginice iz grupe, Nine, koja je skočila s mosta. Claire jedina o tome ima poprilično sablažnjujući stav za tu grupu cendravih ljudi i ne boji se da ga iskaže, pa dobija “nogu” sa terapije, što joj ne predstavlja veliki problem. Na fizikalnoj terapiji ošljari i njena terapeutkinja je sklona da je potera kod drugog nesrećnika. Ništa zato, Claire se leči daljim zabijanjem u depresiju i kljukanjem tabletama protiv bolova, na recept ili ne. Muž ju je napustio nemogavši da izađe na kraj s njom, tako da Claire živi praktično sama.

Njeno jedino društvo je njena meksička kućna pomoćnica i negovateljica Silvana (Barraza), žena čeličnih živaca i nesebične dobrote. Claire je toga jako dobro svesna i čini se od početka da je u svoj svojoj sebičnoj depresiji, kuknjavi i opsednutošću svojim bolovima, ipak malo blaža prema Silvani nego što bi bila prema drugima. Ima jedna izuzetno moćna scena pri sredini filma u kojoj njih dve idu u Meksiko po lekove, gde Claire pokazuje svoju nesebičnost i lojalnost svojoj jedinoj prijateljici.

Okidač za radnju je opsesija koju Claire razvija prema Nini i njenom samoubistvu nakon što je prvo u snovima, onda i na javi proganja njen duh (Kendrick). Opsesija ide dotle da će Claire insistirati da upozna Nininog muža Roya (Worthington) i njihovog klinca. Iako se ne razvijaju romantična i seksualna osećanja između njih, oni postaju neki surogat familije, podrška jedni drugima. Međutim, hoće li to biti dovoljno za Claire?

Prvo što upada u oči je zaista maestralno ostvarenje Jennifer Aniston i dokaz da je ona sasvim sposobna za dramsku ulogu i da to ne isključuje makar duhovitu stranu njene persone. Ovde je njen humor u mračnim tonovima sarkazma i to savršeno paše. Iako su ožiljci, bolest i deglamurizacija svojevrsni standardi koji nam se penju na glavu, snaga njene izvedbe nije samo u tome. Snaga je u ukočenosti pokreta i umornom pogledu. Iznad svega, tu je prisutna glumačka hrabrost. Jennifer Aniston ne dodaje šećera na Claire i ne opravdava je, njen pristup je bez zadrške, bez ostatka, bez namigivanja publici sa slabijom percepcijom. Uzmi ili ostavi.

Kada je pristup takav, nije teško uspostaviti hemiju sa ostalim glumcima i Jennifer tu apsolutno rastura. Njene scene sa Samom Worthingtonom i Adrianom Barrazom su pravo uživanje za gledati, energične, uverljive, emotivne, na granici bravure. To važi i za Jennifer Aniston i za njene partnere podjednako. Scene sa preplašenom i zbunjenom Felicity Huffman takođe upadaju u tu kategoriju, ima ih nešto manje, ali su svejedno upečatljive.

Problem nastaje u scenama sa Annom Kendrick i stvar je u tipskoj priči i tipskim scenarističkim i rediteljskim rešenjima. Duh je stari štos i uglavnom je štaka za onog koga proganja. Anna Kendrick je dobra, štaviše odlična, potpuno u skladu sa svojom personom lagano iritantne osobe koju inače fura, ali slaba je to uteha kad je koncept loš i nedorađen.

William H. Macy je isto pogrešan izbor, ne zato što je slab u sceni (jednoj!) u kojoj se pojavljuje, koliko zbog toga što je tu scenu jednako dobro mogao uraditi bilo koji glumac. On je preveliko ime u inače skromnom filmu da ga ne bismo videli još makar jednom.

Problem koji potapa film je skriven u trećem činu i zapravo su u pitanju dva problema. Prvi je nikad do kraja uverljiv pod-zaplet koji uključuje naslovnu tortu koji potpuno ruši relativno nesentimentalni pristup u filmu do tada. Drugi je relativno tipično “otkrovenje”, odnosno otkrivanje pozadine Clairine fizičke bolesti i depresije u vidu najotrcanijeg, najljigavijeg i najpatetičnijeg rešenja koje postoji u svetu filma. Takvo otkriće ne može predstavljati iznenađenje, toliko smo filmova pogledali na tu temu.

Ponekad dobri, raspoloženi, uigrani, pa čak i dobro vođeni glumci ne mogu spasiti loš materijal, čak i kad izvuku najbolje iz njega. Svaka čast Jennifer Aniston i ostalima na vrhunskim ulogama koje će moći pokazati bilo kom velikom autoru, dali su sve od sebe, ne može im se ništa zameriti. E, sad, šta raditi kad materijal nije vredan toga, pa ni film kao celina ne može biti dobar? Cake svakako ima svoje momente, ima tu materijala i za uživanje i za divljenje, ali to su samo bljeskovi u crnoj noći i ne traju dovoljno dugo da film na kraju ne bi bio samo indie-konfekcija i to poprilično ljigava i sentimentalna. (6/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.