Nepromjenjivi tokovi povijesti
Basarin čas istorije plus virtualna varijanta: I posle Tita – Draža
Najpre da odgovorimo na pitanje od tri sendviča – koje se lažno predstavlja kao pitanje od 3.000.000.000.000.000 sendviča – kako je došlo do toga da se Josip Broz, a.k.a. Tito, praktično niotkuda pojavi u prestonici zemlje zlatnog pravoslavlja, da tu zasedne, da žari i pali do smrti, da posle smrti bude ožaljen i oplakan kao faraon, da bi samo nekoliko godina potom svi Srbi, sa izuzetkom generala Mirkovića, stali da ga zovu „Broz“ i da ga napušavaju na sav glas. Evo kako je to bilo… Elem, sve do 1943. Englezi su igrali na dva stola. I na Titovom i na Dražinom. Prelomili su tek kada je đeneral nekom zgodom – treba li uopšte reći dobro naćefleisan – razočaran što mu Englezi nisu ispunili neku želju, pred šefom britanske misije pri četnicima rekao da posle rata „slovenski narodi treba da se ujedine i povedu rat protiv Zapada.“ (Ako vam đeneralova izjava zvuči poznato, to je zato što je još uvek u opticaju.) – uči decu i starce Svetislav Basara. A ima i virtualni dodatak (što bi bilo da je bilo): A ako baš insistirate šta bi bilo da su se Englezi zajebali u računu pa ipak podržali Dražu, znajte da bi u tom slučaju sve bilo isto, samo što bi 1991. bila 1951.