Basara: Skitnja za Đinđića - Monitor.hr
21.03.2022. (09:00)

Sjećanje na nadu

Basara: Skitnja za Đinđića

Od 12. marta 2003. naovamo svaki 12. mart – dan (za neke praznik) Ðinđićevog streljanja – bio mi je teška muka duhu. Dok sam bio mlađi, štono se kaže u snazi i „pri šutu“, na dan 11. marta bih napisao kolumnu u kojoj bih – izdvajajući retke časne izuzetke – isponapušavao isfolirano ožalošćene polagače venca i šetače za Zorana, a 12. mart sam provodio na pristojnoj razdaljini od kancerogenih medija u mojoj kafanici, ispijajući rakije za upokojenije Ðinđićeve duše, a bogme i upokojenije Srbije… Devetnaest godina kasnije upriličena je rekreativna „šetnja za Zorana“, kojom je „ubijenom premijeru odata pošta“. Šetnju je upriličila nekakva Ujedinjena Srbija, a povorku su predvodili delta, epsilon, zeta i eta mužjaci (i ženke) koji s filozofskim i političkim idejama Zorana Ðinđića imaju zajedničko otprilike koliko Marica s krivim qwrzem. Kad smo već kod „krivog qwrza“, samo mi je krivo što tog dana nisam mogao da se napijem. Ali imam lekarsko opravdanje – piše Svetislav Basara (medij za koji piše ima ime ali ga eto ne spominjemo).


Slične vijesti

Subota (14:00)

Vidovita Zorka muškog pola

Basara: Između dve krize

Dakle – nemam pojma na šta će ovo izaći. Ali ako bih se najeo gljiva ludara i prijavio se na konkurs za izbor za mis sveta 70+ dobio bih sjajnu priliku da održimo bimbo-govoranciju tipa „želim da svi ljudi budu srećni i najoštrije osuđujem pomor delfina u Biskajskom zalivu“. Zamislite me samo u kupaćem kostimu, pod svetlošću reflektora – viđali ste vi i budalastije prizore – i počujte šta bih imao da kažem:
„Volela bih da se politička kriza u Srbiji razreši na sledeći način.

Da vlast (čitaj: Vučić) stisne muda i prihvati prelaznu vladu, koja bi u oročenom periodu utišala medijsko mahnitanje, redefinisala izborni zakon, ažurirala biračke spiskove i na kraju raspisala izbore čiji bi pobednik/ci imao/li potpuni legitimitet.“ Ali znate kako to ide. Dobronamerne poruke koje misice – i to mnogo bolje ribe od mene – izgovaraju sa takmičarskih bina po pravilu završavaju bacanjem u sprdnju. Bar u Srbiji s veoma dobrim razlogom. Svetislav Basara

27.01. (23:00)

Za razliku od populizma

Basara: Kultura kolektivizma

Ekstremni kolektivizmi, koji su na sreću završili u ropotarnici istorije – što ne znači da jednog dana neće vaskrsnuti – npr. fašizam, nacizam, frankizam i sovjetski komunizam, uopšte nisu populistički. Menadžmenti takvih, ekstremnih kolektivizama ne osluškuju vox populi i ne uvlače se u narodna dupeta, nego narode – naravno, za njihova dobra – stavljaju pred svršen čin. Na drugoj strani populizmi – koji u sebi uvek sadrže i elemente nepopulističkih kolektivizama – rade drugačije, naoko suptilnije. Populistički menadžmentii tokom dužeg vremena sugerišu narodu i šta bi trebalo da radi, šta da sanja, a šta da mu se događa i onda – svaki u granicama svojih mogućnosti – ispunjava narodne želje, koje se – gle pukog slučaja – u dlaku poklapaju s menadžmentovim interesima.

Kolektivističko-populistička društva – a mi smo (jebo ja nas), sa izuzetkom propalog pokušaja dekolektivizacije iz 2000-2003, od osnutka takvo, pride srpski podeljeno na kolektiviste A i kolektiviste B – po definiciji su zatvoreni sistemi društva bez dinamike, u kojima se neminovna prilagođavanja izazovima vremena sprovode ili revolucijom, ili – kad revolucija prdne u čabar – regresijom na stanje koje je prethodilo revoluciji. (Setimo se kraja osamdesetih). Svetislav Basara

22.01. (14:00)

Ustav postoji i između ostalog da se zaštiti od sebe sama

Basara: Trump, godina prva

Ako ga bog poživi, Tramp će tokom sledeće četiri godine davati sve od sebe da učini nemoguće, naime, da se kako zna i ume nametne kao prvi autokrata u istoriji SAD. To će mu – osim ako se ne dogodi biblijsko čudo – biti nemoguća misija. Američki oci-osnivači, dobri poznavaoci nesolidnosti ljudske prirode, dalekovido su predvideli mogućnost da se u Belu kuću useli dilber poput Trampa, pa su u tom smislu postavili mnoštvo konstitucionalnih i institucionalnih prepreka eventualnim autokratskim ambicijama.

Ono, fakat, Tramp, kao i Nikola Pašić, smatra – i to čak i ne krije – da su „ustav i zakoni za protivnici“. I zaistinu, ništa lakše nego ne davati – ili davati samo kad ti odgovara – pet sitnih para za ustav i „zakoni“. Ali da bi pretendent-autokrata došao u situaciju da ne daje pet sitnih para na „zakoni“, potrebno je građanstvo i seljaštvo – pardon, farmerstvo – spremno da ćutke prihvati nedavanje pet sitnih para na ustav i „zakoni“, a američko građanstvo i seljaštvo je ponajmanje takvo od svih građanstava i seljaštava ovog sveta. Svetislav Basara.

19.01. (09:00)

Crna kronika jednog društva

Basara: Lančani udar

Čim sam na Vajberu, svom prozoru u svet, pogledao snimak auto-moto kabadahije koji uleće u protestnu masu na trotoaru, udara jednu devojku, nosi je na haubi pa na krovu deset-petnaest metara, posle čega devojka pada na asfalt i zadobija teške povrede, brže-bolje sam kliknuo na sajt Informera da proverim da se nije pojavila vest „Studentkinja udarila automobil, nosila ga na leđima i razbila o asfalt“. Začudo, takvog naslova nije bilo.

Auto-moto kabadahija je „brzom intervencijom“ promptno savatan, a Više javno tužibapstvo je protiv njega podnelo optužnicu za pokušaj teškog ubistva. Da sam ja javno tužibapstvo, dodao bih i „s predumišljajem“, jer se na snimku lepo vidi da se dilber namerno zaleće u ljude, da ne daje pet sitnih para što je pokupio devojku i da mu ne pada na pamet da se zaustavi ili da bar malo uspori, nego još dodaje gas.

Devojka je, na sreću, preživela. Ali hoće li preživeti sledeća? Iz takvih udara nastaju lančani udari. Atmosfera u Srbiji je već takva – u tome su saglasne sve jebene stranke, uključujući i vladajuću – da vodi pravo u prolivanje krvi. Šta posle toga? Otkud znam! Šta bude, biće. Dobro biti neće… Svetislav Basara… pokrenuli i temu na Forumu na temelju njegove kolumne.

15.01. (17:00)

Od pokojnog patrijarha do Ustavnog suda

Basara o stereotipima i studentskim prosvjedima: Pavle, pomagaj

Studenti se svuda i svetu – ne samo kod nas – apriori smatraju kao neka bogzna kako progresivna socijalna grupa, pa kad se tom stereotipu doda i stereotip o „mladima“, koji po prirodi stvari ide uz studentariju, onda dobijamo stereotip snage stereotipa o Srbima.
Ne može se reći da studenti kao socijalna grupa nisu u određenoj meri „progresivni“, ali ta progresivnost mnogo duguje činjenici da su – takođe po prirodi stvari – studenti pošteđeni surove realnosti hobsovske borbe za egzistenciju. Zato im je lakše „da razbiju strah“, kužite, stari moji.

Moja neznatnost je tekuće studentske proteste „ocenila“ kao progresivnu pojavu, koja – u granicama svojih mogućnosti – umesto meteža unosi dinamiku, a umesto zaumnosti racionalan pristup društvenim problemima. Istovremeno je, međutim, „izrazila“ bojazan da će okolo izokola pa na mala vrata studentarija potpasti pod uticaj cincarsko-kalburskih čaršijanera i ljotićevskog bašibozuka, bagre i brabonjaka, koji se parazitski prišljamče svakom dinamičnom pokretu. Svetislav Basara

10.01. (00:00)

'Realnost ovoga sveta će se urušiti kao ona zlosretna novosadska nadstrešnica'

Basara: Kultura proricanja

Sve monoteističke religije i crkve su strogo zabranjivale proricanja. I to s dobrim razlogom. Verovati u proročanstvo, to znači verovati u sudbinu. Moja neznatnost ne veruje ni u sudbinu ni u proročanstva koja proriču čuda pokore, pičvajze i katastrofe koji se zbivaju unutar pojavne, ali veruje – i to svakim danom sve više – u proročanstvo o predstojećoj katastrofi realnosti, koje je, kombinujući hrišćanska učenja i uvid u prirodu optoelektronskih tehnologija, diskretno najavio ovde često pominjani Pol Virilio.

Virilo je to ovako postavio: svaki novi tehnološki izum sa sobom donosi do tada nepostojeće katastrofe. Napravite, recimo, železnicu, uz nju dobijete i železničke nesreće, otkrijete cepanje atoma, posle izvesnog vremena dobijete Hirošimu i Nagasaki – ako se situacija usložnji, biće još gradova na tom spisku – ili konstruišete avion i eto vam avionskih nesreća, kužite, stari moji. Kompjuterizacija, internet i sve što ide uz njih i s njima – u početku će sa sobom doneti ranije nepoznate pičvajze koji će se događati unutar stvarnosti, da bi u jednom trenutku dovele do katastrofe celokupne realnosti. Svetislav Basara

08.01. (12:00)

Kad god se neko ujedini, nastane pičvajz

Basara o raskolu: Crkvena tikva pukla je iz čisto političkih, a nije preterano reći ni nacionalističkh razloga

Stvar je u tome da se Grci i Latini nisu međusobno podnosili još iz prehrišćanskih vremena. Ulje na vatru te nepodnošljivosti dolio je primat naslednika Sv. Petra, episkopa Rima, ali sam (iako bez krčmara) siguran da bi do raskola došlo sve da je episkop rimski, a.k.a. papa, preneo primat na carigradskog arhiepiskopa. Da je „i“ bio pravi razlog raskola, raskola ne bi ni bilo jer je ondašnji papa bio spreman da, očuvanja crkvenog jedinstva radi, izbaci „que“ iz „filoque“, ali džaba je krečio. Tikva je naprosto morala pući. Zbog više sile. Da li je meni žao zbog raskola? Uopšte ne. Naprotiv. A evo zašto, što reko Blic. Nijedna stvar na ovom guravom svetu nije toliko bogoprotivna i antiprovidencijalna kao jedinstvo, počev od crkvenog, preko političkog, zaključno za nacionalnim. Svetislav Basara

03.01. (00:00)

Ako je i samo izraz nezadovoljstva, neka je, čuje se

Basara: Rakija i bure

Politički protesti (bilo koji) u političkom smislu nisu (bar ne bi trebalo da budu) forma „izražavanja nezadoljstva“ i „savladavanja straha“ (sledi napuš i za autore tih baljezgarija), nego postizanja nekog političkog cilja. Ali qwrz. U zemlji Srbiji tome nije tako. Zato što – prema H. Ekstajnu, zahvaljujući „našim posebnostima“ – srpsko društvo spada u tzv. analgetične kulture, koje nisu orijentisane prema postizanju ciljeva, već prema izbegavanju bola, smanjenju stresa i učvršćivanju stabilnosti. Takva društva se prilagođavaju neprijateljskoj i teškoj sredini odustajanjem ili povlačenjem u apatiju i zasnovana su na frustraciji, a ne na motivaciji.

Protesti od 9. marta, oni iz ‘96/97. i oni od 5. oktobra jesu bili izazvani žestokim frustracijama, ali su bili motivisani jasnim političkim ciljevima: nedopuštanjem jajarske izborne krađe u prvom i promenom političke paradigme u drugom. Napomena: nije nužno da svi u „kritičnoj protestnoj masi“ budu svesno politički motivisani nekim ciljem, ali je obavezno da takav, jasan cilj imaju političari koji usmeravaju proteste. Ako toga nema, eto situacije u kojoj imate 50 litara rakije, ali nemate bure i onda džaba rakija. Svetislav Basara

01.01. (14:00)

Šta da vam kažem sem: must see

Basara: Događaj godine

Za moju neznatnost događaj godine bilo je celonoćno bindžovanje prve sezone TV serije „Sto godina samoće“. Treba reći da mi je – kad sam pre nekoliko meseci video najavu – sumnja bila veća od nade. Takozvani predložak – istoimeni roman po kome je serija snimljena – veoma je filmičan, prepun snažnih slika utkanih u fantazmagorične dramske situacije, ali dug je put od reči do slike. Znao je to i autor romana – u mojoj optici najboljeg u XX veku – Gabrijel Garsija Markes, koji je decenijama tvrdoglavo odbijao primamljive ponude holivudskih producenata. Kad bi htele, naše filmadžije i serijalne efendije mogle bi da nauče kako se jedna istorija verovatno turbulentnija od naše, u datom slučaju kolumbijska, transponuje u fikciju i kako ta fikcija umetničkim sredstvima govori više o toj istoriji nego sve istorijske knjige skupa. Svetislav Basara za neki tamo medij.

20.12.2024. (23:00)

Lako za dijagnozu, a terapija?

Basara: Treba nam 10 tisuća Veselina Savića

Dr Vesko je mnogo bolje nego većina psihijatara znao da li je neko klinički lud, ili se pravi da je lud ili je – ima i takvih slučajeva – genijalan pa okolini izgleda da je lud. Tako je, recimo, jednog pacijenta, kome je bio dijagnostikovan poremećaj dvostruke ličnosti – bio je umislio da je Ćirilo i Metodije – najurio iz bolnice kad ga je osoblje obavestilo da pacijent traži dva obroka, jedan za Ćirila, drugi za Metodija. Taj nije lud, rekao je Savić. I bio je u pravu.

Dr Savić je isto tako bio u pravu kad je tvrdio da ima podosta dibidus ludih tipova koji se pretvaraju da su mentalno zdravi i koji tako i izgledaju. Tako je, npr. – ovo sam čuo od Vuka Draškovića – kad je prvi put video Miloševića na televizoru, u trenu postavio dijagnozu. Koju? Mogao bih to da vam kažem, ali to bi bilo u suprotnosti sa zakonom o zaštiti prava pacijenata. Svetislav Basara