Ne treba nam film, pa mi živimo Megalopolis
Basara recenzira Coppolin novi film
I – šta kažem. Kakav je „Megalopolis“. Kao što sam i pretpostavio – odličan. Odgovor na pitanje: zašto se nije svideo belosvetskoj kritici – naša, domaća, tek treba da kaže svoju reč – takođe je jednostavan: zato što je odličan, ali nije zabavan i zato što neće namlatiti pare.
Da skratim priču: „Megalopolis“ je filmska priča o kraju civilizacije koji se – za razliku od regularnih distopija – ne događa, 2374, recimo, nego upravo sada. To je i razlog „Megalopolisove“ nepopularnosti. Niko ne voli da gleda svoj kraj.
Kopola je metaforično povezao agoniju rimske civilizacije sa agonijom ove u kojoj životarimo, što od gledalaca (i kritičara) zahteva bar elementarno poznavanje Gibonovog dela „Opadanje i propast Rimskog carstva“, što je, pretpostavljam da pretpostavljate, krajnja retkost, naročito u Srbiji, u kojoj se još vode rasprave o opadanju i propasti Miloševićevog carstva, koje se oteglo gotovo kao propadanje rimskog.
Kopola nije aktivista, još manje jedan od legiona boraca protiv kapitalizma, rasizma, fašizma i mučenja imigranata i ostalih bauka XXI veka. Kopola je umetnik i umetnički ubedljivo – rediteljski, scenografski i glumački perfektno – prikazuje proročanstvo sadašnjosti, onoga što se već događa, ali što nije tako efektno kao u filmu, zato što to što se događa ne režira Kopola, nego mahniti klovnovi opsednuti zgrtanjem para i moći. Svetislav Basara