In memoriam
Basara: Odlazak princa vatre iz „Galerije“ (Filipu Davidu)
Zvuči kao priča iz Trećeg oka, ali ovo je ispričao čovek kome treba verovati: u ponedeljak ujutru u kafiću „Galerija“ u istom trenutku je pregorelo 13 sijalica. Nedugo potom stigla je vest da je umro Filip David. Veoma je retko – gotovo je na nivou statističke greške – da tihi, dobronamerni, nenasilni i razložni ljudi istovremeno budu nepokolebivi i odlučni, a Filip je bio upravo takav. Bio je takav i u situacijama kada ga je nepokolebivost i egzistencijalno ugrožavala, kao, na primer, kad ga je ondašnji Bujke, Vučela, otpustio sa RTS (ili kako se već Septička jama tada zvala) zbog antimiloševićevskih i antiratnih stavova. Nijednog trenutka nije bio gnevan na Vučelu. Vučela je pak – saznalo se to naknadno – posle dvadeset i kusur godina negde rekao da je pogrešio što je otpustio Filipa. Cinik, kakav sam, znao sam da kažem Fići: „Postupi kao dramski lik tvog kolege iz Dramske redakcije – koji, otkako je primljen u SANU, okreće glavu kad prođeš pored njega – idi kod Vučele, izvini mu se što te je otpustio.“ Niko do Fićinih prijatelja – uključujući moju neznatnost – nije hteo da da izjavu za RTS povodom njegove smrti. Ali da je bio u mogućnosti – za tačnost neproverljive informacije garantujem – Filip bi je dao. Nagađam da bi (otprilike) rekao sledeće: „Da, umro sam, ali to se pre ili kasnije svima dogodi, nije to neka vest, ima toliko važnijih stvari…“ U stvari sam hteo da kažem da je Filip bio jedan od one trideset šestorice pravednika na kojima, prema jevrejskom predanju, počiva svet, kome je pao u deo najteži posao, da unosi malo smisla u sveopšti ovdašnji besmisao. Oprostio se tako lijepo Svetislav Basara od Filipa Davida.
