Basara: Novak & Andrew - Monitor.hr
17.01.2022. (09:00)

O antivakseru i pedofilu

Basara: Novak & Andrew

Ranom zorom juče se po Srbiji i srpskim zemljama pronese crna vest da su australijske vlasti Novaku Ðokoviću ipak poništile vizu i da, posledično, neće biti još jednog, jubilarnog „pokoravanja sveta“. Mojoj neznatnosti je žao zbog toga. „Evo i zašto“, što rekla moja omiljena žutara Blic. Kult, naime, Novaka, apoteoza njegove pobedonosnosti i opštenacionalna pomama za tenisom, ma koliko često prelazili granice dobrog ukusa, ipak su jedina zabeležna srpska kolektivna opsesija nekom ličnošću koja nije đeneral ili političar, koja se bavi nečim konstruktivnim, nečim u šta je uložen pošten i pozamašan trud. Svesrpska pljuvačina po Australiji koja je usledila čim je Novak zadržan na aerodromu, začinjena seljačkim sprdačinama sa australijskim zakonima – malo je falilo da krenu i litije – nije mogla izaći na dobro po Novaka. Ovdašnjim umovima ogrezlim u anomiju i parohijalnost naprosto nije išlo u glavu da sa anglosaksonskim državnim sistemima i zakonodavstvima nema zajebancije… piše Svetislav Basara, a što je bilo s jednim drugim princom otkrijte sami.


Slične vijesti

Jučer (22:00)

Lako za dijagnozu, a terapija?

Basara: Treba nam 10 tisuća Veselina Savića

Dr Vesko je mnogo bolje nego većina psihijatara znao da li je neko klinički lud, ili se pravi da je lud ili je – ima i takvih slučajeva – genijalan pa okolini izgleda da je lud. Tako je, recimo, jednog pacijenta, kome je bio dijagnostikovan poremećaj dvostruke ličnosti – bio je umislio da je Ćirilo i Metodije – najurio iz bolnice kad ga je osoblje obavestilo da pacijent traži dva obroka, jedan za Ćirila, drugi za Metodija. Taj nije lud, rekao je Savić. I bio je u pravu.

Dr Savić je isto tako bio u pravu kad je tvrdio da ima podosta dibidus ludih tipova koji se pretvaraju da su mentalno zdravi i koji tako i izgledaju. Tako je, npr. – ovo sam čuo od Vuka Draškovića – kad je prvi put video Miloševića na televizoru, u trenu postavio dijagnozu. Koju? Mogao bih to da vam kažem, ali to bi bilo u suprotnosti sa zakonom o zaštiti prava pacijenata. Svetislav Basara

Srijeda (18:00)

Strpljen spašen

Basara: Strpilo, ne trpilo

Osnovni problem Srbije nije pucanje trpila, nego nepostojanje strpila, tj. strpljenja, neophodnog za bilo koji ozbiljan posao. (Zasad nepostojeće) strpilo, ma koliko to sama reč insinuirala, ne podrazumeva pasivnost i beskonačnost trpljenja. Naprotiv. Strpljivi rad podrazumeva neprestanu aktivnost i neprestane političke pritiske, a ne neurotične reakcije od jedne do druge velike nesreće, između kojih se puknuto trpilo zaleči i ponovo zavlada letargija.

A sad čujte i počujte. Ako uređenost, ustavnost i zakonitost ikada zavladaju u Srbiji, tome će moći da se zahvali isključivo zakonima prirode koji podnose haos do izvesne granice, posle koje priroda preuzima stvar u svoje ruke i dovodi stvari u kakav-takav red. Ako se to ikada dogodi – a ne bih se kladio na to – to će se dogoditi protivno volji i vlasti i opozicije… piše Svetislav Basara.

14.12. (21:00)

Glavno da se ratuje

Basara: Građanski rat bez krčmara

Ideološki građanski ratovi po pravilu završavaju u teškim pičvajzima i s mnogo žrtava u ljudstvu i materijalu. Osim toga, takvi ratovi ostavljaju mnogo teže posledice od ratova u kojima strana zemlja A napadne zemlju B, pa se po završetku rata vrati tamo odakle je došla. Sve to možemo videti na primeru Srbije, koja je kao lider u svemu – pa i u građanskom ratovanju – u XX ratu imala traumatično iskustvo dva građanska rata. Prvog – koji se dogodio za vreme Drugog svetskog rata – i drugog, koji se dogodio čim se završio Hladni rat.
Zahvaljujući „našim posebnostima“ dve na krv i nož zavađene političke doktrine Prvog građanskog rata – komunistička i velikosrpska. Posle svih ovih godina i pizdarija srpsko društvo se našlo u pat-poziciji: nema snage – a kako smo videli ni volje – da povede građanski rat, a istovremeno nema ni volje da živi u miru. Takvo stanje može da potraje jako dugo, pesimisti bi rekli možda i zauvek. Svetislav Basara

11.12. (19:00)

Samo ako Merkur ne bude retrogradan, neće biti rata

Basara: Uncle Basovo proročanstvo

Decembar, poslednji mesec u godini, vreme je u kome se, po ko zna koji put, iz naftalina vade mračna Nostradamusova i Baba Vangina proročanstva o čudima i pokorama što će zadesiti svet. U tim proročanstvima – koja se često obistine – uvek po neki vladar izgubi glavu i uvek bude katastrofalnih zemljotresa, velikih ratova i pomora. Ali koliko god se mračne Nostradamusove i Baba Vangine vizije obistinjavale, valja reći da su sva ta proročanstva rođena braća novinskih naslova „Pas ujeo čoveka“. Pisac hoće da kaže da ne treba biti naročito vidovit da bi se predvidela nasilna smrt nekog vladara, rat, katastrofalni zemljotres ili epidemija. S proročanstvom ili bez njega, shit happens, što reko moj omiljeni kuhinjski filozof Unlce Keith.

I moja neznatnost, kao i Nostradamus i Baba Vanga, najavljuje žestoke pičvajze, ali, kao i Nostradamusovo i Baba Vangino, i Uncle Basovo proročanstvo je rođeni brat naslova „Pas ujeo čoveka“. Što će reći da u Srbiji predviđanje pičvajza nije vidovitost nego maltene egzaktna nauka. Svetislav Basara…

02.11. (19:00)

Dobar dio nacije pati od toga

Basara: Traktat o monomaniji

Mo­no­ma­ni­ja je pa­r­ci­jal­ni men­tal­ni po­re­me­ćaj obe­le­žen op­sed­nu­to­šću jed­nom je­di­nom stva­ri ili ide­j­nim sa­dr­ža­jem, sve do op­sed­nu­tos­ti tim ira­cio­nal­nim ko­m­ple­k­som mi­sli kao fi­k­snom ide­jom; to je bo­le­sni na­gon za isti­ca­njem sa­mo­ga se­be kao izu­ze­t­ne li­č­nos­ti, ili na­gon za be­smi­sle­nim ra­d­nja­ma. Pre­po­zna­je­te li u ovoj de­fi­ni­ci­ji ne­kog iz svo­je bli­že i da­lje oko­li­ne ili mo­žda ne­ku li­č­nost iz svih obla­sti ži­vo­ta i ra­da. Ako ne pre­po­zna­je­te, to zna­či da ste i sa­mi mo­no­man. Mo­je in­te­re­so­va­nje za fe­no­men mo­no­ma­ni­je da­ti­ra s kra­ja osa­m­de­se­tih go­di­na XX ve­ka, ka­da sem se na­šao zdra­vo uzi­bre­ćen – što sa­mo go­vo­ri ko­li­ki sam bio mlad ma­j­mun – či­nje­ni­com da su di­l­be­ri/ke ko­ji su do ju­če bi­li op­sed­nu­ti di­ja­le­k­ti­č­kim ma­te­ri­ja­li­z­mom, Ti­tom i par­ti­jom, sle­de­ćeg da­na pos­ta­li op­sed­nu­ti pra­vo­sla­vljem – pa­r­don, sve­to­sa­vljem – i na­ci­jom. Svetislav Basara

30.10. (08:00)

Osim ako ti se ne ide

Basara: Idi u NSPM

Bi­ti se­le­k­tor fu­d­ba­l­ske re­pre­zen­ta­ci­je i po­li­ti­čar dve su de­lat­nos­ti po­djed­na­ko pri­vla­č­ne sr­p­skom sr­cu, tim pri­vla­č­ni­je za­to što se na pr­vi po­gled či­ni da ih sva­ko mo­že uspe­šno oba­vlja­ti, tre­ba li uo­p­šte re­ći da će sva­ki pre­te­n­dent tvr­di­ti da je uspe­šni­ji od svih dru­gih. To to­me ni­je ta­ko ni u fu­d­ba­lu, po­go­to­vo ne u po­li­ti­ci, a po­go­to­vo ne u sr­p­skoj po­li­ti­ci, ko­ja se – isti­ni za vo­lju – tra­di­cio­nal­no vo­di na na­čin ko­ji po­d­gre­va ilu­zi­ju da se po­li­ti­kom mo­že sva­ko ba­vi­ti.

za uspe­šno ba­vlje­nje po­li­ti­kom do­vo­lj­no: 1. da se od ra­ne zo­re do mra­ka po­zi­vaš na sr­p­sku sve­ti­nju da­na – po­ne­kad to bu­de so­ci­ja­li­sti­č­ko sa­mou­pra­vlja­nje, po­ne­kad sr­p­ski svet, da se 2. po­va­zdan za­kli­nješ u isto­ri­j­sku li­č­nost da­na – po­ne­kad to bu­de Sa­va Ko­va­če­vić, po­ne­kad Sve­ti Sa­va, 3. da po­va­zdan na­pu­ša­vaš po­li­ti­č­ke pro­ti­v­ni­ke, oba­si­paš ih uvre­da­ma, ba­ga­te­li­sa­njem i oma­lo­va­ža­va­nji­ma i 4. da sva­koj pe­r­so­ni dra­ma­tis ko­ja ne ispu­ni tvo­ja oče­ki­va­nja/na­de skreseš u brk – sram te bilo. Svetislav Basara

27.10. (00:00)

Prilika za seljački ma­ki­ja­ve­li­zam

Basara: Nada bez krčmara

Slav­ni re­ži­ser se usku­r­čio pro­tiv li­ti­ju­ma i – šta­vi­še – izja­vio da je spre­man da po­lo­ži i ži­vot u od­bra­ni ži­vo­t­ne sre­di­ne, što je stvar ko­ja je u Sla­v­skom po­ja­su, Ki­taj Go­ro­du i Eu­ro­ma­ha­li iza­zva­la se­ri­ju po­li­ti­č­kih or­ga­za­ma i sa­bor­no uda­ra­nje ša­pi­ca­ma po gru­di­ma. Ku­stu­ri­ca je bio de­ci­di­ran: „Ne­ću da se va­ljam u po­li­ti­č­kom bla­tu.“ U toj stva­ri je pun pa­me­ti. Da je Ku­stu­ri­ca do­vo­lj­no lud – a uo­p­šte ni­je lud, na­pro­tiv – da sta­ne na če­lo an­ti­li­ti­ju­m­skih ro­go­va u vre­ći, ba­ja­gi proe­vro­p­ske ko­m­bi stran­ke ne bi ima­le ni­šta pro­tiv da ih pre­dvo­di za­kle­ti pu­ti­no­fil, pro­ti­v­nik evro­p­skih vred­nos­ti, jed­nom re­č­ju: Ku­stu­ri­ca sa sve pa­ke­tom zna­če­nja ko­ja idu uz nje­ga. Da ne bu­de za­bu­ne, Ku­stu­ri­či­no je neo­tu­đi­vo pra­vo da bu­de pu­ti­no­fil i pro­ti­v­nik ko­jih god mu dra­go vred­nos­ti – tim pre što ne se­re po lo­kal­nom po­li­ti­č­kom dvo­ri­štu – do­čim je opo­zi­cio­na ide­ja/na­da/spre­m­nost da da du­pe Ku­stu­ri­ci i da ga pro­gla­si za vo­žda to­tal­ni kre­te­ni­zam. Svetislav Basara

24.10. (01:00)

Muke po identitetu

Basara: Zašto sam s ćirilice prešao na latinicu

U toku je Sajam knjiga. Osim mnogo rukovanja, ove godine će na sajmu bezbeli biti i ćiriličarskih patrola koje će prebrojavati koliko je knjiga štampano ćirilicom, koliko latinicom. Ćirilica je i dan-danas moje prvo pismo, prvo sam nju naučio, prvo njome propisao, čak sam i ugovore sa stranim izdavačima potpisivao ćirilicom. Definitivni prelazak na moje drugo pismo – latinicu – bio je motivisan čisto političkim razlozima.

Razlog prvi: u prvim redovima periodičnih kukumavčenja i kampanja za „očuvanje“ ćirilice prednjačili su – i nastavili da prednjače – dilberi/ke (u mojoj optici) vrlo sumnjive reputacije, bogme i pismenosti, koji su – čast izuzecima – kad je druga bila sudija udarnički pisali latinicom. Razlog drugi – važniji, filozofski – bio je povezivanje ćirilice s „nacionalnim identitetom“, dakle stavljanje jednog drevnog pisma u isti koš sa ajvarom, srpskom salatom, šajkačom i kalakurnicom u Guči. Osim toga, stekao sam snažan utisak – i mislim da me nije varao – da su mahniti ćiriličari ispod žita insinuirali da oni koji pišu latinicom nisu Srbi i srpskoga roda i da to (ekstremni slučaj) treba „pod mač, bato“.

U manično-paranoičnom insistiranju na sveprisutnosti (i isključivosti) ćirilice, „prepoznao“ sam i staru srpsku boljku izolacionizma i još pogubniju boljku raspirivanja „identiteta negacije“, koji bi se ukratko mogao ovako opisati: nismo Hrvati, nismo katolici, nismo muslimani, ne pišemo latinicom, dakle, mi smo Srbi. Šta jesmo, Porfirije tvrdi da znamo, ja tvrdim da pojma nemamo, a cinik bi rekao: i bolje što nemamo. Svetislav Basara

21.10. (17:00)

Sagledavanje cjeline u holističkom svjetlu

Basara: Beda celine

Kla­si­č­na me­di­ci­na bo­le­st sa­gle­da­va kao po­se­ban en­ti­tet, kao ne­ki re­me­ti­la­č­ki fa­k­tor ko­ji de­vo­j­ka­ma sre­ću kva­ri, za ra­zli­ku od ho­li­sti­č­ke me­di­ci­ne, ko­ja bo­le­šči­ne sa­gle­da­va kao spo­lja­šnje ma­ni­fe­sta­ci­je di­s­fu­n­k­cio­nal­nos­ti ce­li­ne or­ga­ni­z­ma. I sa­da si­la­zi­mo u sa­mo sr­ce ho­li­sti­č­ke ta­me, na pi­ta­nje od 1.000.000.000 svih ko­n­ve­r­ti­bi­l­nih va­lu­ta: za­što je u Sr­bi­ji uvek „ova­ko (ka­ko) ni­kad ni­je bi­lo“ (a uvek je ma­nje-vi­še isto).

Na­pred na­pi­sa­nim sam in­si­nui­rao da be­sko­na­č­na se­ri­ja sr­bi­jan­skih di­s­fu­n­k­cio­nal­nih i de­stru­k­ti­v­nih au­to­ri­tar­nih re­ži­ma – je­dva dva­put na­kra­t­ko pre­ki­nu­ta – ko­ji su u svim vre­me­ni­ma i alo­tro­p­skim mo­di­fi­ka­ci­ja­ma bi­li te­ška mu­ka du­hu ot­pri­li­ke po­lo­vi­ne sr­p­skih po­pu­la­ci­ja – mo­žda ima ne­ke ve­ze i sa de­lo­vi­ma po­pu­la­ci­je ko­ji­ma su re­ži­mi mu­ka du­hu. Spo­znaj se­be! Ne­ma bo­ljeg re­ce­p­ta za br­zo re­še­nje svih pro­ble­ma. Ne­vo­lja je što ma­lo ko uo­p­šte že­li da spo­zna se­be, jer ono što bi spo­znao, kad bi sti­snuo mu­da da spo­zna, pas s ma­slom ne bi mo­gao po­je­sti. Ako je ta­ko sa po­je­di­n­ci­ma, vi vi­di­te ka­ko je sa dru­štvom ko­je ni­je ni zbir svo­jih de­lo­va, ne­go na­su­mi­č­no ma­č­je je­ba­li­šte. Svetislav Basara

18.10. (01:00)

Sopstvena fizika

Basara: Kultura ubrzanja

Ma­lo-ma­lo pa će­te ne­g­de ču­ti ža­lo­po­j­ke da se „vre­me ubr­za­lo“, da sve ne­ka­ko pro­la­zi br­že ne­go u sta­ra do­bra vre­me­na (ci­nik bi re­kao: da su bi­la do­bra, ne bi pro­šla). Vre­me se ne mo­že ni ubr­za­ti ni uspo­ri­ti, kao što se ni pros­tor ne mo­že ni „skra­ti­ti“ ni „pro­ši­ri­ti“. Na te fe­no­me­ne se na­pros­to ne mo­že uti­ca­ti. Na­pred re­če­no ne zna­či da se ne mo­že pro­me­ni­ti pe­r­ce­p­ci­ja vre­me­na i pros­to­ra. I u tom gr­mu le­ži zec. Ono što stva­ra ilu­zi­ju br­žeg pro­to­ka vre­me­na je ubr­za­nje mi­kro­pro­ce­so­ra i broa­d­ban­do­va i – po­go­to­vo – umre­že­nost i sve­pri­su­t­nost mo­bi­l­ne te­le­fo­ni­je. U su­šti­ni je (i to ba­sno­slov­no) ubr­zan sa­mo pro­tok in­fo­r­ma­ci­ja, što se na pr­vi po­gled mo­že uči­ni­ti kao baš do­bra star, po­go­to­vu u si­tua­ci­ja­ma kad tre­ba iz ne­ke vu­ko­je­bi­ne po­zva­ti šlep slu­žbu, ume­sto, kao ne­ka­da, sa­ti­ma pe­ša­či­ti do pr­ve na­seo­bi­ne. Po­ne­kad i je­ste do­bro. Če­šće ni­je. Svetislav Basara objašnjava i zašto.