Basara: Litije za litijum - Monitor.hr
06.07. (23:00)

Ekologija im se ne isplati

Basara: Litije za litijum

Sklonost Srba (svih boja) protestnim šetnjama dugog trajanja, zaumnim hodočašćima i pasivno-agresivnim litijama već je poslovična. Od tog starog srpskog zanata (za sada) vajde je videla samo naše gore Marina Abramović, koja je konceptualistički prepešačila polovinu Kineskog zida, privukla svetsku pažnju i verovatno zaradila neku kintu. Svi ostali srpski litijaši, protestni šetači i pasivno-agresivni litijaši – iliti u mojoj klasifikaciji „seljački konceptualisti“ – uglavnom džaba kreče, mada se poneki izbore za malo lokalne pažnje.

Može li se Vučić uzdrmati i u krajnjem ishodištu strmopizditi ekološkim putem?  Moje mišljenje – koje dele i neki učesnici Danasove javne rasprave – jeste da to nije moguće. I to iz više razloga. Razlog prvi: nema te „goruće teme“ koja će sama po sebi magičnim putem strmopizditi bilo koga i bilo gde. Razlog drugi: ekologija može biti samo deo nekog političkog programa, ne i politički program. Razlog treći – najvažniji – ekologija je po definicija ćorav posao u društvu u kome niko ne daje pet sitnih para za ekološke katastrofe, sve dok ne dođu do njegovog dvorišta. Svetislav Basara.


Slične vijesti

02.11. (18:00)

Dobar dio nacije pati od toga

Basara: Traktat o monomaniji

Mo­no­ma­ni­ja je pa­r­ci­jal­ni men­tal­ni po­re­me­ćaj obe­le­žen op­sed­nu­to­šću jed­nom je­di­nom stva­ri ili ide­j­nim sa­dr­ža­jem, sve do op­sed­nu­tos­ti tim ira­cio­nal­nim ko­m­ple­k­som mi­sli kao fi­k­snom ide­jom; to je bo­le­sni na­gon za isti­ca­njem sa­mo­ga se­be kao izu­ze­t­ne li­č­nos­ti, ili na­gon za be­smi­sle­nim ra­d­nja­ma. Pre­po­zna­je­te li u ovoj de­fi­ni­ci­ji ne­kog iz svo­je bli­že i da­lje oko­li­ne ili mo­žda ne­ku li­č­nost iz svih obla­sti ži­vo­ta i ra­da. Ako ne pre­po­zna­je­te, to zna­či da ste i sa­mi mo­no­man. Mo­je in­te­re­so­va­nje za fe­no­men mo­no­ma­ni­je da­ti­ra s kra­ja osa­m­de­se­tih go­di­na XX ve­ka, ka­da sem se na­šao zdra­vo uzi­bre­ćen – što sa­mo go­vo­ri ko­li­ki sam bio mlad ma­j­mun – či­nje­ni­com da su di­l­be­ri/ke ko­ji su do ju­če bi­li op­sed­nu­ti di­ja­le­k­ti­č­kim ma­te­ri­ja­li­z­mom, Ti­tom i par­ti­jom, sle­de­ćeg da­na pos­ta­li op­sed­nu­ti pra­vo­sla­vljem – pa­r­don, sve­to­sa­vljem – i na­ci­jom. Svetislav Basara

30.10. (08:00)

Osim ako ti se ne ide

Basara: Idi u NSPM

Bi­ti se­le­k­tor fu­d­ba­l­ske re­pre­zen­ta­ci­je i po­li­ti­čar dve su de­lat­nos­ti po­djed­na­ko pri­vla­č­ne sr­p­skom sr­cu, tim pri­vla­č­ni­je za­to što se na pr­vi po­gled či­ni da ih sva­ko mo­že uspe­šno oba­vlja­ti, tre­ba li uo­p­šte re­ći da će sva­ki pre­te­n­dent tvr­di­ti da je uspe­šni­ji od svih dru­gih. To to­me ni­je ta­ko ni u fu­d­ba­lu, po­go­to­vo ne u po­li­ti­ci, a po­go­to­vo ne u sr­p­skoj po­li­ti­ci, ko­ja se – isti­ni za vo­lju – tra­di­cio­nal­no vo­di na na­čin ko­ji po­d­gre­va ilu­zi­ju da se po­li­ti­kom mo­že sva­ko ba­vi­ti.

za uspe­šno ba­vlje­nje po­li­ti­kom do­vo­lj­no: 1. da se od ra­ne zo­re do mra­ka po­zi­vaš na sr­p­sku sve­ti­nju da­na – po­ne­kad to bu­de so­ci­ja­li­sti­č­ko sa­mou­pra­vlja­nje, po­ne­kad sr­p­ski svet, da se 2. po­va­zdan za­kli­nješ u isto­ri­j­sku li­č­nost da­na – po­ne­kad to bu­de Sa­va Ko­va­če­vić, po­ne­kad Sve­ti Sa­va, 3. da po­va­zdan na­pu­ša­vaš po­li­ti­č­ke pro­ti­v­ni­ke, oba­si­paš ih uvre­da­ma, ba­ga­te­li­sa­njem i oma­lo­va­ža­va­nji­ma i 4. da sva­koj pe­r­so­ni dra­ma­tis ko­ja ne ispu­ni tvo­ja oče­ki­va­nja/na­de skreseš u brk – sram te bilo. Svetislav Basara

27.10. (00:00)

Prilika za seljački ma­ki­ja­ve­li­zam

Basara: Nada bez krčmara

Slav­ni re­ži­ser se usku­r­čio pro­tiv li­ti­ju­ma i – šta­vi­še – izja­vio da je spre­man da po­lo­ži i ži­vot u od­bra­ni ži­vo­t­ne sre­di­ne, što je stvar ko­ja je u Sla­v­skom po­ja­su, Ki­taj Go­ro­du i Eu­ro­ma­ha­li iza­zva­la se­ri­ju po­li­ti­č­kih or­ga­za­ma i sa­bor­no uda­ra­nje ša­pi­ca­ma po gru­di­ma. Ku­stu­ri­ca je bio de­ci­di­ran: „Ne­ću da se va­ljam u po­li­ti­č­kom bla­tu.“ U toj stva­ri je pun pa­me­ti. Da je Ku­stu­ri­ca do­vo­lj­no lud – a uo­p­šte ni­je lud, na­pro­tiv – da sta­ne na če­lo an­ti­li­ti­ju­m­skih ro­go­va u vre­ći, ba­ja­gi proe­vro­p­ske ko­m­bi stran­ke ne bi ima­le ni­šta pro­tiv da ih pre­dvo­di za­kle­ti pu­ti­no­fil, pro­ti­v­nik evro­p­skih vred­nos­ti, jed­nom re­č­ju: Ku­stu­ri­ca sa sve pa­ke­tom zna­če­nja ko­ja idu uz nje­ga. Da ne bu­de za­bu­ne, Ku­stu­ri­či­no je neo­tu­đi­vo pra­vo da bu­de pu­ti­no­fil i pro­ti­v­nik ko­jih god mu dra­go vred­nos­ti – tim pre što ne se­re po lo­kal­nom po­li­ti­č­kom dvo­ri­štu – do­čim je opo­zi­cio­na ide­ja/na­da/spre­m­nost da da du­pe Ku­stu­ri­ci i da ga pro­gla­si za vo­žda to­tal­ni kre­te­ni­zam. Svetislav Basara

24.10. (01:00)

Muke po identitetu

Basara: Zašto sam s ćirilice prešao na latinicu

U toku je Sajam knjiga. Osim mnogo rukovanja, ove godine će na sajmu bezbeli biti i ćiriličarskih patrola koje će prebrojavati koliko je knjiga štampano ćirilicom, koliko latinicom. Ćirilica je i dan-danas moje prvo pismo, prvo sam nju naučio, prvo njome propisao, čak sam i ugovore sa stranim izdavačima potpisivao ćirilicom. Definitivni prelazak na moje drugo pismo – latinicu – bio je motivisan čisto političkim razlozima.

Razlog prvi: u prvim redovima periodičnih kukumavčenja i kampanja za „očuvanje“ ćirilice prednjačili su – i nastavili da prednjače – dilberi/ke (u mojoj optici) vrlo sumnjive reputacije, bogme i pismenosti, koji su – čast izuzecima – kad je druga bila sudija udarnički pisali latinicom. Razlog drugi – važniji, filozofski – bio je povezivanje ćirilice s „nacionalnim identitetom“, dakle stavljanje jednog drevnog pisma u isti koš sa ajvarom, srpskom salatom, šajkačom i kalakurnicom u Guči. Osim toga, stekao sam snažan utisak – i mislim da me nije varao – da su mahniti ćiriličari ispod žita insinuirali da oni koji pišu latinicom nisu Srbi i srpskoga roda i da to (ekstremni slučaj) treba „pod mač, bato“.

U manično-paranoičnom insistiranju na sveprisutnosti (i isključivosti) ćirilice, „prepoznao“ sam i staru srpsku boljku izolacionizma i još pogubniju boljku raspirivanja „identiteta negacije“, koji bi se ukratko mogao ovako opisati: nismo Hrvati, nismo katolici, nismo muslimani, ne pišemo latinicom, dakle, mi smo Srbi. Šta jesmo, Porfirije tvrdi da znamo, ja tvrdim da pojma nemamo, a cinik bi rekao: i bolje što nemamo. Svetislav Basara

21.10. (17:00)

Sagledavanje cjeline u holističkom svjetlu

Basara: Beda celine

Kla­si­č­na me­di­ci­na bo­le­st sa­gle­da­va kao po­se­ban en­ti­tet, kao ne­ki re­me­ti­la­č­ki fa­k­tor ko­ji de­vo­j­ka­ma sre­ću kva­ri, za ra­zli­ku od ho­li­sti­č­ke me­di­ci­ne, ko­ja bo­le­šči­ne sa­gle­da­va kao spo­lja­šnje ma­ni­fe­sta­ci­je di­s­fu­n­k­cio­nal­nos­ti ce­li­ne or­ga­ni­z­ma. I sa­da si­la­zi­mo u sa­mo sr­ce ho­li­sti­č­ke ta­me, na pi­ta­nje od 1.000.000.000 svih ko­n­ve­r­ti­bi­l­nih va­lu­ta: za­što je u Sr­bi­ji uvek „ova­ko (ka­ko) ni­kad ni­je bi­lo“ (a uvek je ma­nje-vi­še isto).

Na­pred na­pi­sa­nim sam in­si­nui­rao da be­sko­na­č­na se­ri­ja sr­bi­jan­skih di­s­fu­n­k­cio­nal­nih i de­stru­k­ti­v­nih au­to­ri­tar­nih re­ži­ma – je­dva dva­put na­kra­t­ko pre­ki­nu­ta – ko­ji su u svim vre­me­ni­ma i alo­tro­p­skim mo­di­fi­ka­ci­ja­ma bi­li te­ška mu­ka du­hu ot­pri­li­ke po­lo­vi­ne sr­p­skih po­pu­la­ci­ja – mo­žda ima ne­ke ve­ze i sa de­lo­vi­ma po­pu­la­ci­je ko­ji­ma su re­ži­mi mu­ka du­hu. Spo­znaj se­be! Ne­ma bo­ljeg re­ce­p­ta za br­zo re­še­nje svih pro­ble­ma. Ne­vo­lja je što ma­lo ko uo­p­šte že­li da spo­zna se­be, jer ono što bi spo­znao, kad bi sti­snuo mu­da da spo­zna, pas s ma­slom ne bi mo­gao po­je­sti. Ako je ta­ko sa po­je­di­n­ci­ma, vi vi­di­te ka­ko je sa dru­štvom ko­je ni­je ni zbir svo­jih de­lo­va, ne­go na­su­mi­č­no ma­č­je je­ba­li­šte. Svetislav Basara

18.10. (01:00)

Sopstvena fizika

Basara: Kultura ubrzanja

Ma­lo-ma­lo pa će­te ne­g­de ču­ti ža­lo­po­j­ke da se „vre­me ubr­za­lo“, da sve ne­ka­ko pro­la­zi br­že ne­go u sta­ra do­bra vre­me­na (ci­nik bi re­kao: da su bi­la do­bra, ne bi pro­šla). Vre­me se ne mo­že ni ubr­za­ti ni uspo­ri­ti, kao što se ni pros­tor ne mo­že ni „skra­ti­ti“ ni „pro­ši­ri­ti“. Na te fe­no­me­ne se na­pros­to ne mo­že uti­ca­ti. Na­pred re­če­no ne zna­či da se ne mo­že pro­me­ni­ti pe­r­ce­p­ci­ja vre­me­na i pros­to­ra. I u tom gr­mu le­ži zec. Ono što stva­ra ilu­zi­ju br­žeg pro­to­ka vre­me­na je ubr­za­nje mi­kro­pro­ce­so­ra i broa­d­ban­do­va i – po­go­to­vo – umre­že­nost i sve­pri­su­t­nost mo­bi­l­ne te­le­fo­ni­je. U su­šti­ni je (i to ba­sno­slov­no) ubr­zan sa­mo pro­tok in­fo­r­ma­ci­ja, što se na pr­vi po­gled mo­že uči­ni­ti kao baš do­bra star, po­go­to­vu u si­tua­ci­ja­ma kad tre­ba iz ne­ke vu­ko­je­bi­ne po­zva­ti šlep slu­žbu, ume­sto, kao ne­ka­da, sa­ti­ma pe­ša­či­ti do pr­ve na­seo­bi­ne. Po­ne­kad i je­ste do­bro. Če­šće ni­je. Svetislav Basara objašnjava i zašto.

 

12.10. (23:00)

Na­rod­ski re­če­no: po­sle se­dam sa­ti You­tu­ba ni­si ni za qw­rz

Basara: Goruća tema

Kao je­dan od uzro­ka mu­ške omla­din­ske ase­k­sual­nos­ti i dra­sti­č­nog opa­da­nja pro­cen­ta te­stos­te­ro­na, ek­spe­rt kog je žu­ta­ra Blic po­zvao da ra­sve­tli stav na­veo je sle­de­će, ci­ti­ram: „Te­le­fo­ni i di­gi­tal­ni sa­dr­ža­ji pos­ta­li su to­li­ko do­mi­nan­t­ni da mla­di­ći vi­še obra­ća­ju pa­žnju na ekra­ne ne­go na de­vo­j­ke oko se­be.“ Di­bi­dus ta­č­no. Ma­da bih ja oti­šao i ko­rak da­lje i na­pi­sao: „Ne sa­mo da ne obra­ća­ju pa­žnju na de­vo­j­ke ne­go ni na svet oko se­be.“ O pi­ta­nju od 1.000.000.000 pi­k­se­la: za­što je to­me ta­ko, pos­to­ji ne­ko­li­ko ško­la mi­šlje­nja, od ko­jih će­mo da­nas obra­ti­ti pa­žnju na tri. Pr­vo na „na­šu a sve­t­sku“, ba­zi­ra­nu na „sr­p­skom sta­no­vi­štu“, či­ji nas pred­stav­ni­ci uve­ra­va­ju da je nam je „ko­le­k­ti­v­ni za­pad“ smi­šlje­no po­tu­rio in­fo­r­ma­ti­č­ke te­h­no­lo­gi­je, te­le­fo­ne, Vi­be­re i Tvi­te­re s ci­ljem da ase­k­sua­li­zu­je sr­p­ske mla­di­će i da im sma­nji ni­vo te­stos­te­ro­na. Svetislav Basara

05.10. (16:00)

Umjesto 'čovjeka iza kojeg bi svi stali' - artikulirana politika

Basara: Iza jednog čoveka

Akademik i pisac Duško Kovačević je u intervjuu za NIN „ocenio“ da je na političkoj sceni već deset godina sve „isto“, da je vladajuća – nazovimo je Visoka – stranka organizovana kao (polu)vojna formacija, da su takvoj stranci/formaciji „suprotstavljeni ljudi iz deset, petnaest udruženja i stranaka koje podsećaju na razred u srednjoj školi koji vređa nastavnika, a ovaj ih onda za kaznu obori na popravni“ i da opozicija, ako kani pobijediti, a ne izgubiti, treba da „stane iza jednog čoveka“ – da ne kažem baš ćo’eka – jer narod „hoće jednog moćnog čoveka, od Karađorđa do Vučića“.

Cinik bi rekao: pa šta onda narod hoće, ako već ima jakog Visokog čoveka i zašto narod misli (ako uopšte misli) da će sledeći moćni čovek – iza koga stanu rogovi iz opozicione vreće (smeh vrabaca iz offa) – promeniti bilo šta u autoritarnoj tehnologiji vladavine koja je samo dvaput u novijoj istoriji nakratko suspendovana.

Kao pozitivan primer stajanja iza jednog čoveka Kovačević navodi svojevremeno stajanje iza Koštunice – svako pravo, što rekli pokeraši – ali moja neznatnost drži da je to bilo jedno od najpogubijih stajanja iza jednog čoveka, a zašto tako misli, stotinama puta sam ovde objašnjavao. Svetislav Basara

03.10. (09:00)

Hollywood umjesto kristalne kugle

Basara: Megalopolis i Megalokasaba

Holivud nije – kako se pogrešno smatra – fabrika ružičastih snova. Holivud je fabrika ružne jave. Ako ste pročitali moju recenziju filma „Megalopolis“ – pa još ako ste pogledali i film – i ako malo mućnete glavom, biće vam jasno da je glavni junak Cezar Katalina (Adam Driver) arhetip tipova poput Elona Maska, a lako ćete u ostalim (listom negativnim junacima) prepoznati demagoge koji su od svetske istorije napravili porodični biznis i koji jebu pa rasturaju globalnu sirotinju raju. Već godinama grmim sa amvona famozne tribine: ako hoćete da zavirite u budućnost – što vam ne preporučujem – nemojte gledati u bob, čitati futuriste, filozofe i geopolitičke proser-efendije, gledajte američku filmsku produkciju (ne samo holivudsku). Svetislav Basara za neki tamo list

01.10. (10:00)

Ne treba nam film, pa mi živimo Megalopolis

Basara recenzira Coppolin novi film

I – šta ka­žem. Ka­kav je „Me­ga­lo­po­lis“. Kao što sam i pre­t­pos­ta­vio – odli­čan. Od­go­vor na pi­ta­nje: za­što se ni­je svi­deo be­lo­sve­t­skoj kri­ti­ci – na­ša, do­ma­ća, tek tre­ba da ka­že svo­ju reč – ta­ko­đe je jed­nos­ta­van: za­to što je odli­čan, ali ni­je za­ba­van i za­to što ne­će na­mla­ti­ti pa­re.
Da skra­tim pri­ču: „Me­ga­lo­po­lis“ je fi­l­m­ska pri­ča o kra­ju ci­vi­li­za­ci­je ko­ji se – za ra­zli­ku od re­gu­lar­nih di­sto­pi­ja – ne do­ga­đa, 2374, re­ci­mo, ne­go upra­vo sa­da. To je i ra­zlog „Me­ga­lo­po­li­so­ve“ ne­po­pu­lar­nos­ti. Ni­ko ne vo­li da gle­da svoj kraj.

Ko­po­la je me­ta­fo­ri­č­no po­ve­zao ago­ni­ju ri­m­ske ci­vi­li­za­ci­je sa ago­ni­jom ove u ko­joj ži­vo­ta­ri­mo, što od gle­da­la­ca (i kri­ti­ča­ra) za­h­te­va bar elemen­tar­no po­zna­va­nje Gi­bo­no­vog de­la „Opa­da­nje i pro­pa­st Ri­m­skog ca­r­stva“, što je, pre­t­pos­ta­vljam da pre­t­pos­ta­vlja­te, kra­j­nja re­t­kost, naro­či­to u Sr­bi­ji, u ko­joj se još vo­de ra­spra­ve o opa­da­nju i pro­pa­sti Mi­lo­še­vi­će­vog ca­r­stva, ko­je se ote­glo go­to­vo kao pro­pa­da­nje ri­m­skog.

Ko­po­la ni­je ak­ti­vi­sta, još ma­nje je­dan od le­gio­na bo­ra­ca pro­tiv ka­pi­ta­li­z­ma, ra­si­z­ma, fa­ši­z­ma i mu­če­nja imi­gra­na­ta i osta­lih bau­ka XXI ve­ka. Ko­po­la je ume­t­nik i ume­t­ni­č­ki ubed­lji­vo – re­di­te­lj­ski, sce­no­gra­f­ski i glu­ma­č­ki pe­r­fe­k­t­no – pri­ka­zu­je pro­ro­čan­stvo sa­da­šnjos­ti, ono­ga što se već do­ga­đa, ali što ni­je ta­ko efe­k­t­no kao u fi­l­mu, za­to što to što se do­ga­đa ne re­ži­ra Ko­po­la, ne­go ma­h­ni­ti klov­no­vi op­sed­nu­ti zgr­ta­njem pa­ra i mo­ći. Svetislav Basara