Za razliku od populizma
Basara: Kultura kolektivizma
Ekstremni kolektivizmi, koji su na sreću završili u ropotarnici istorije – što ne znači da jednog dana neće vaskrsnuti – npr. fašizam, nacizam, frankizam i sovjetski komunizam, uopšte nisu populistički. Menadžmenti takvih, ekstremnih kolektivizama ne osluškuju vox populi i ne uvlače se u narodna dupeta, nego narode – naravno, za njihova dobra – stavljaju pred svršen čin. Na drugoj strani populizmi – koji u sebi uvek sadrže i elemente nepopulističkih kolektivizama – rade drugačije, naoko suptilnije. Populistički menadžmentii tokom dužeg vremena sugerišu narodu i šta bi trebalo da radi, šta da sanja, a šta da mu se događa i onda – svaki u granicama svojih mogućnosti – ispunjava narodne želje, koje se – gle pukog slučaja – u dlaku poklapaju s menadžmentovim interesima.
Kolektivističko-populistička društva – a mi smo (jebo ja nas), sa izuzetkom propalog pokušaja dekolektivizacije iz 2000-2003, od osnutka takvo, pride srpski podeljeno na kolektiviste A i kolektiviste B – po definiciji su zatvoreni sistemi društva bez dinamike, u kojima se neminovna prilagođavanja izazovima vremena sprovode ili revolucijom, ili – kad revolucija prdne u čabar – regresijom na stanje koje je prethodilo revoluciji. (Setimo se kraja osamdesetih). Svetislav Basara
