Razmišljanja iz komšiluka
Basara: Jasenovački identitet
U sklopu vikend akcije „gde su, šta rade“, svratih juče na sajt NSPM da vidim šta tamošnja divna stvorenja sanjaju, a šta im se događa. Čim zakoračih u carstvije onih kojima je do morala u politici, tj. u zonu sumraka, pomislih da sam u delirijumu – ili bar da ružno sanjam, jer takoreći s vrata ugledah naslov koji se doskora mogao videti samo u delirijumima i noćnim morama, citiram: „Može li Jasenovac postati deo našeg nacionalnog identiteta“… „Meritum stvari“ bila je nerealizovana privatna Visoka Poseta Jasenovcu. Poseta, uostalom, i nije bila pravi meritum, tj. „osnovno pitanje“. Po Marinku M., „osnovno pitanje za nas je šta smo mi i naša državna politika učinili da svest o počinjenom genocidu bude stvarni deo našeg istorijskog pamćenja i nacionalnog identiteta.“ Nije samo Visoka Porodica postradala u ustaškim pokoljima. Postradala je i moja (sa očeve strane). Kao unuk zaklanog Srbina imam pravo – Marinko bi rekao „moralno“ – da postavim neprijatno pitanje: ako su već hrvatske ustaše potpuno neometano klale, kako se dogodilo da usred Srbije, takođe neometano, Srbe kolju Srbi (četnici) i streljaju (partizani) takođe Srbi. Napomena: srpsko-srpska klanja i streljanja verovatno su odnela više žrtava nego ustaški pokolji, ali o njima ni mukajet, a tu se krije tajna jasenovačkog pokolja… piše Srbin, ne ustaša, Svetislav Basara.