Doviđenja u sledećem ratu
Basara: Genius loci
Naša današnja tema su crne tačke istorije, to jest pitanje od 1.000.000.000 sendviča – zašto je Balkan Ibarska magistrala Evrope? Godinama lupam glavu o tome i – osim što sam zaradio gomilu čvoruga – malo sam odgovora dobio. Što ne znači da ponešto nisam dokonao. Ne može se, recimo, osporiti da se najveći pičvajzi evropske istorije – a tušta ih je i tma – nisu dogodili na brdovitom Balkanu, a opet, malo zahvaljujući manipulacijama Evropejaca, više zahvaljujući samim Balkancima – Balkan se etablirao kao carstvo evropskog zla iliti kao Bronks Evrope, što reko jedan moj književni lik. Problem je u tome što balkanski narodi – svi do jednog, sa Srbima kao liderima u regionu na čelu – imaju jako loš menadžment pičvajza, u datom slučaju ratova. Na Balkanu – a naročito u Srbiji – postoji samo ratni i mobilizacijski politički narativ, nijedan drugi nije temeljno izgrađen niti se primio, bila su dva-tri pokušaja i svi su neslavno završili. Uopšte uzev, Srbija možda i želi, ali naprosto ne ume (a verovatno i neće) da živi u miru između dva rata. Videlo se to po kontrakomemoracijama na komemoraciju u Potočarima, a naročito po poricanju srebreničkog genocida sa stranica zvaničnog organa srpske tupoumnosti, Politike, koja je 1/3 nedeljnog broja posvetila tvrdnjama uglednih svetskih ništaka – veovatno iznuđenih za mastan honorar – da pokolja u Srebrenici nije bilo – piše o premudri Svetislav Basara.