Beograd, 2011. godine, tvrđava Kalemegdan, koncert Amy Winehouse. Nije uspela da izvede ni prvu pesmu. Nije htela. Bila je pijana. Ja nisam bio tamo, iako sam bio u gradu. Nisam bio fan. Možda ne bih promenio radio-stanicu kad bih je čuo, ali malo mi je išao na živce taj hype oko nje. Oko talenta. Oko drogiranja i napijanja. Oko genijalnosti i samodestruktivnosti. Za mene je bila samo jedna od modernih zvezdica, onih koje ne traju dugo jer hrane indiferentnu svetinu u večitoj potrazi za novim senzacijama.
Bio sam u krivu. Amy se već na prvi pogled izdvajala iz mase. Tako obična, bezobrazna židovska devojka iz severnog Londona, a tako neobičan izvođač. Prirodno ružnjikava, ali predivna kad se pojavi na pozornici sa čašom vina i cigaretom. Tako trashy i tako elegantna, gotovo glamurozna. Bila je neverovatni, sirovi talenati i bila je naslušani, nastudirani jazz snob. Bila je iskrena, nepatvorena.
Pisala je iz duše i pevala iz duše, terapijski. Bila je nesretna, emotivna, autodestruktivna, nevezano samo za alkohol i drogu, nego i za hranu, za ljubav, za odnos prema prijateljima i prema životu. Bila je spremna za velika dela, možda čak i genije u nastajanju, ali nije imala vremena da nauči živeti sama za sebe.
Svašta čovek nauči s vremenom i shvatiti gde greši. Amy je bila moja generacija i nije imala vremena da shvati gde je grešila pre nego što joj je pritisak svega došao glave. Spletom okolnosti, svako od nas je mogao da završi kao Amy. Meni je vreme dalo priliku da revidiram svoj blazirani stav prema, za sada, poslednjem globalno prepoznatom fenomenu po pitanju kreativnosti i iskrenosti. Zato sam iskoristio priliku da pogledam dokumentarac o Amy Winehouse na Sarajevo Film Festivalu.
Ono što me zanimalo bio je pogled u razvoj njene karijere i haos koji joj se spiralno razvijao na privatnom nivou. Upoznajemo je kao četrnaestogodišnjakinju kako peva veoma stilizovanu verziju Happy Birthday svojoj prijateljici. U kasnim tinejdžerskim godinama usledio je postojani uspon, nastupi po klubovima i prvi album Frank na kojem je Amy demonstrirala sposobnost i izgrađenost stare jazz pevačice zarobljene u telu krhke devetnaestogodišnjakinje. Usledila je ozbiljna lova, stan u Camdenu, trava, alkohol, divlji provodi.
Usledio je i Blake Fielder, indie rock žurkadžija, serijski zavodnik, alkoholičar i rekreativni narkoman. Prva faza njihove romanse, a naročito njen kraj je bio inspiracija za Back to Black, koji je postao ogroman hit. Pristojna lova je postala ogromna lova, dotad neprisutni otac je postao gospodar karijere, a agent za turneje je postao menadžer. Usledila je slava i pritisak sa kojim Amy nije mogla da se nosi. Usledilo je autodestruktivno ponašanje, napijanje i drogiranje, kao mehanizam odbrane. Usledilo je još paparazzi pažnje krvožednih medija uz veoma neprijatne, sprdačke komentare.
Blake se vratio i zajedno su se drogirali. Išli su na rehabilitaciju i ponovo su se vraćali starim navikama. Blake ju je opet napustio i ona je ostala sama u neprijateljskom svetu. Imala je i boljih dana, i svojih želja, i bilo joj je dosta svega. Htela je novi život, jednostavniji i prijatniji, ali nije joj bilo dano. Možda nije ni htela otići, ali njeno izmučeno, mršavo telo nije izdržalo poslednji nalet alkohola… Beograd i ta otkazana turneja su bili nebitni, samo su bili poslednji pokazatelj.
Dobro, to smo nekako i znali, možda ne sve, ali većinu toga. Naše doba je medijsko doba, doba instatne slave, doba bez privatnosti. Njen život je bio pod lupom javnosti, i, što je još važnije, dokumentiran u gomili privatnih snimaka na koje se film jako oslanja. Ti zrnasti, amaterski snimci, istovremeno neformalni i teatralni, uglavnom su efektan pristup za temu, ali se posle nekog vremena potroši. Ritam filma je popravljen brojnim intervjuima sa ljudima koji su Amy dobro poznavali i koji su na njen život uticali. Čujemo njene prijatelje, roditelje, kolege muzičare, menadžere… Svako od njih ima svoj ugao gledanja, često i svoju agendu, a na nama je da složimo priču.
Asif Kapadia, autor i dokumentarnih i igranih filmova, ipak zauzima stav i daje ton filmu. Ni tu nema ničeg naročito novog. Krivca nalazi u menadžmentu i Amynom ocu Mitchu koji su svoju „zlatnu koku“ čerupali veoma aktivno. Krivca nalazi i u krvoločnim medijima i društvu spektakla, ali veoma indirektno.
Kapadia je imao relativno sličan pristup i u svom prethodnom nagrađivanom dokumentarcu Senna (2010) o spletom okolnosti tragično stradalom vozaču Formule 1. Između Senne i Amy se mogu povući paralele, i između ličnosti i između filmova. Oba filma detaljno izlažu faktografiju iz različitih, bliskih uglova. Međutim, dok Senna traje relativno pristojnih 100 i nešto minuta, Amy je razvučena na preko 2 sata, što je malo previše. Naprosto, format ne odgovara snazi materijala, pa je utisak da gledamo nekakvu dokumentarnu mini-seriju.
Amy nije loš dokumentarac, ali je daleko od savršenog. Možda je to zbog toga što o slučaju Amy Winehouse već u startu imamo svako svoje mišljenje. Jedni je mitologiziraju i nalaze poveznice sa drugim, slično nastradalim mladim muzičarima. Drugi odlaze u drugu krajnost i nemaju dovoljno poštovanja jer ih ceo taj cirkus oko Amy nervira. Možda ipak nije prošlo dovoljno vremena da bi se o Amy ispričala prava, dokumentarna priča. (6/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
