Prekjuče mi obaveštajci za društvene mreže kroz moj prozor u svet Vajber ubaciše hit-tvit-pismeno Krleta22, adresirano na moju neznatnost. U pismetu je pisalo sledeće: „Basara, ako pročitaš ovaj tvit, daj objasni u nekoj od sledećih kolumni zašto je nacionalni identitet loš kad su u pitanju Srbi, a dobar i poželjan kad su u pitanju Albanci, Hrvati, Bugari, Francuzi, Bošnjaci, Tunguzi (gde njih nađe) i Crnogorci.“ Stvar je u tome da ja nisam napisao (ni mislio) da je srpski identite „loš“, nego da je tlapnja. Jesam napisao da su kolektivni identiteti (svih boja, uključujući srpsku) vrišteće besmislice – da ne kažem baš qwrz od ovce – ali inkriminisana identitarna kolumna uopšte i nije bila politička, nego čisto književna. Posao, naime, pisca nije samo proširivanje granica jezika nego i čišćenje jezika od semantičkih nakaza poput nacionalnog identiteta, rođenog brata nacionalnog dupeta.
Da obnovimo gradivo: identitet se odnosi isključivo na pojedinačne ljudske ličnosti. E sad, da se Porfirije bavi svojim poslom, a ne jezičkim nedoumicama, mogao bi Krleta22 staviti u krilo, pomilovati ga po glavi i reći mu: „Čedo Nebojša, do identiteta se stiže odricanjem od sopstvene volje i samoporicanjem, a ne bulažnjenjima i uvlačenjem u narodno (i Visoko) dupe.“ Ali, jbg. Porfirije ima preča posla, takođe povezana s nacionalnim identitetom. Svetislav Basara