Ustav i zakoni su kičma i skelet svake države. Kao i anatomske kičme i skeleti, s vremenom i ustavi i zakoni podležu osteporozi, krivljenju, lomovima, ali dok je u snazi – i na snazi – prava država uspravno hodi bespućima povjesne zbilje, pa čak i kad se dogodi – a svima se događa – da posrne i padne, relativno se lako pridigne. Uzmimo primer: Teško je naći primer pobeđenije i sravnjenije sa zemljom zemlje od Nemačke, kojoj je posle sravnjivanja sa zemljom trebalo jedva petnaestak godina da ponovo postane najsnažnija ekonomska sila u Evropi. Jeste, graknuće drkadžije, ali Nemci su vredni, disciplinovani, odgovorni, što je tačno, ali Nemci nisu takvi zato što su Nemci, nego su takvi što je u Nemačkoj zakon svetinja od relativnih davnina. Kažem „relativnih“ jer Nemci nisu oduvek bili takvi. Uopšte nisu. Zakon im je nametnut u podugačkom procesu. Pisac hoće da kaže da dosledna primena zakona stvara vredne, disciplinovane i odgovorne slobodne ljude, a da anomija nedovršenih država stvara lažljive, drljave i kradljive podanike… poučava profesor Svetislav Basara pačiće osnovama vođenja države, ovo je iz drugog nastavka, ima 4 zasad (1, 3, 4).