Mi smo pak odlučili prigovoriti izravno vlasniku splitskog autobusnog kolodvora. Da vidimo hoće li se Mate Jujnović javiti. I evo ga, javio se, iz prve! – Ma o čemu vi govorite!? – poče(l)o je žestoko. Ako ne vjerujete, provjerite, nazovite ih sami pa ćete vidjeti da se nitko ne javlja na vaš telefon za informacije. – Ne virujen, uvik se kod mene radi, nema tu nikakvih problema. … – Ajde moj sinko… Pisan san i ministarstvu, e Butkoviću, a da kome ću, zamolija san ga da mi pomogne, tražija da učini da možemo radit po zakonu, a on ništa, nikad mi odgovor nije posla. A ja kad u Novu Zelandu dođen, a iđen svake godine po misec, misec i po dana, od šale do bilo kojeg ministra dođen, u petak sletin, a u nedilju već š njime pijen kavu, a ovi naši neće ni da me vide. I reka san i njemu da ću bit prisiljen zatvorit kolodvor. Zašto ga ne prodate? – A ko će ovo kupit?! Grad? – Kako da ne, oni bi ga tili dobit za ništo. Mene potezon pera undale maknit. A to tako ne iđe. Ja san u Novoj Zelandi bija trideset godina i kad san se vratija, a nisan triba, ništa nisan dobija, sve šta san steka pošteno san platija i kupija. A to očito ovde ne valja. U nas igra: daj mi vako, daj mi nako, i sve stavi u kuvertu, a u mene kuverti nema. Ima i vas novinara koji pišu bilo šta ako in se dadne, nemojte se uvridit. Neću. Slobodna