Srbija pak – koja je davnih dana u još sumanutije (pride dibidus neorganizovane) pohode od Karlovih tipa krenula sa prosjačkim štapom u rukama – nikakve pouke nije izvukla, pa je i ona danas ono što (jedva) jeste – zemlja na još prosjačkijem štapu koja, samoobmanuta državnom himnom “ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine” krupnim koracima grabi ka najprosjačkijem zamislivom štapu. Mi se danas nalazimo u stanju kolektivne (vrlo verovatno neizlečive) emocionalne, fizičke i (naročito) mentalne iscrpljenosti, radije ga opisujem kao sveopštu prdnutost u čabar, a ne kao burnoutovanost, slikovitije je, a i srpskije, brate. Problem smo danas razmotrili sa psihološkog stanovišta, sutra nastavljamo gde smo stali sa medicinske tačke gledišta – piše Svetislav Basara danas za Danas, čekamo ga i sutra.