Sjajna kratka i intimna priča Vedrane Rudan. Eto koliko je bolje i ljepše kad se ne piše o političarima već o psima recimo, koliko god mračni i cinični bili: “Morate nešto znati o mome ocu. On je bio apsolutno najodvratnije biće u mom životu. Ciničan, otrovan, nasilan, podrugljiv. Zločest do pakla. Slabije je zlostavljao, jače izbjegavao. Bila sam jako mala kad sam mu željela smrt. Da me više ne tuče, da mi se više ne ruga, da mi ne dobacuje uvrede. Bože, što bih bila dala da se pojavio netko tko bi me odveo daleko, daleko od očevih gadnih, smeđih očiju boje crne zemlje…
[expand trigpos=”below” title=”više” swaptitle=”manje”]A onda, u onom azilu, bilo je to pred mjesec dana… To su bile očeve oči i nisu bile očeve oči, ako me možete razumjeti? Njene su oči bile tople. Jedina riječ koja mi pada na pamet. Oči su bile tople. I govorile su mi da su ovo prave oči moga tate. Bilo mi je neugodno, prestara sam da bih u napuštenoj kuji tužna i topla pogleda tražila i našla oca kakvog sam željela. A opet, što znači biti star ili prestar? Ja jesam stara, ali tko mi brani da usput budem još i luda?[/expand]